Šta je prethodilo izlasku stotina hiljada ljudi na ulicu 5. oktobra i kako je izvedena REVOLUCIJA
Veliki prevrat kakav je nesumnjivo bio pad Slobodana Miloševića sa vlasti nosi sa sobom i velike priče, heroje, istine, tajne… „Blic“ podseća na najznačajnije događaje uoči i na sam dan revolucije.
Petooktobarski protest pod motom „Srbija u Beogradu“ u centru prestonice, ispred zgrade Doma narodne Skupštine, organizovan je pošto je izborna komisija osporila pobedu kandidata DOS-a Vojislava Koštunice na izborima za predsednika SRJ, održanim 24. septembra 2000. godine. Mada su brojni nezvanični izvori utvrdili da je Koštunica u prvom krugu izbora odneo ubedljivu pobedu nad protivkandidatom Miloševićem, izborna komisija je saopštila da je kandidat DOS-a osvojio 49 odsto glasova i najavila novi, drug krug glasanja koji je trebalo da se održi 8. oktobra. S druge strane, DOS, odnosno koalicija 18 opozicionih stranaka je tvrdila da je Koštunica osvojio 52,54 odsto glasova i odbacila svaku mogućnost održavanja drugog kruga izbora. Zbog toga je DOS zakazao protest u Beogradu, a Miloševiću dao ultimatum da do 5. oktobra u 15 sati prizna poraz. Takođe, ultimativno su zatražene i ostavke čelnih ljudi Radio-televizije Srbije (RTS). Različite su procene koliko se ljudi okupilo na protestu, ali se smatra da je to jedno od najmasovnijih okupljanja građana u prestonici. Pored Beograđana, u ovoj pravoj revoluciji učestvovalo je i na desetine hiljada stanovnika iz unutrašnjosti pa se smatra da je tog dana bilo nekoliko stotina hiljada demonstranata.
Štrajk rudara
Mnoge vođe petooktobarske revolucije, pre svih budući premijer iz redova DOS-a Zoran Đinđić, tvrde da je prelomna tačka za svrgavanje Slobodana Miloševića sa vlasti bio generalni štrajk rudara iz basena „Kolubara“ koji je počeo 29. septembra.
– Dobili smo najavu da će štrajkovati rudari iz Lazarevca. Rekli smo – super, rudari plus studenti, to je revolucija… Ključno je bilo to što je generalni štrajk uspeo, i to zahvaljujući unutrašnjosti Srbije. Generalni štrajk jeste bio rizik, ali nije bilo izbora, išli smo na sve ili ništa – rekao je Đinđić u jednom od intervjua.
Štrajk je, zatim, počeo i u rudnicima Majdanpeka i Kostolca, kao i u rafineriji u Pančevu, ali i u GSP „Beograd“.
Probijanje kordona
Kako bi sprečio masovno okupljanje demonstranata u Beogradu 5. oktobra, režim Slobodana Miloševića postavio je policijske kordone i barikade na putevima ka prestonici. Ipak, to nije odvratilo građane iz unutrašnjosti da krenu na protest. Prvi su policijski kordon probili Čačani predvođeni liderom Nove Srbije Velimirom Veljom Ilićem. Čačani su prepreke od kamiona izgurali sa magistrale u jarak i nastavili put Beograda. „Oslobođenom“ saobraćajnicom do prestonice stigli su i Kraljevčani, kao i stanovnici svih delova zapadne Srbije. Poput barikada na Ibarskoj magistrali, slično su prošle i policijske prepreke kod Batajnice koje su trebale da zaustave protestante iz Novog Sada, Subotice, Sombora, Zrenjanina, praktično cele Vojvodine. Zanimljivo je da su Nišlije, odnosno istočna i južna Srbija imali najlakši put do Beograda pošto je policija kod Bubanj potoka blokirala samo jednu traku auto-puta?!
Upad u Skupštinu
Narod je već u prepodnevnim satima počeo da se okuplja u centru Beograda, ispred Savezne skupštine, a već oko podneva dogodili su se prvi incidenti. Policajci su pokušali da uhapše jednog mladića sa zastavom „Otpora“ koji se provukao iza policijskog kordona da bi to iskoristila masa i jurnula ka vratima Skupštine. Policajci su odmah bacili suzavac u masu i krenuli pendrecima da teraju okupljene građane. Ipak, nepunih pola sata kasnije demonstranti su se vratili ispred Skupštine.
Slobodanu Miloševiću je dat ultimatum da se povuče do 15 sati, a kada je prošao taj rok, ni lideri DOS-a više nisu mogli da kontrolišu nepreglednu masu ljudi. Beograd nikada nije video toliko demonstranata. Bez obzira na to, policija oko 15.30 sati ispaljuje nekoliko suzavaca na okupljene ispred Skupštine i nastaje stampedo. Demonstranti se nakon sat vremena vraćaju pred Skupštinu. Policajci su se povukli u Skupštinu, što je bio signal masi da upadne u zgradu. Nastaje opšti haos. Demonstranti pale desno krilo Skupštine, razbijaju vrata, prozore, odnose stolove, fotelje, stolice…
Drugi cilj protesta bilo je „oslobađanje“ RTS-a. Zato je velika grupa ljudi otišla ka Takovskoj ulici, predvođena bageristom Ljubisavom Đokićem, popularnim Džoom. Policija je pružala daleko manji otpor nego ispred Skupštine, tako da je ubrzo i masa ušla u zgradu televizije. U opštem metežu najviše batina dobili su zaposleni na RTS-u, pre svih novinari. Najgore je prošao direktor RTS-a Dragoljib Milanović, oboren na zemlju i besomučno udaran.
Džo bagerista
Ljubisav Đokić, popularni Džo bagerista, jedan je od heroja protesta 5. oktobra pošto je svojim bagerom predvodio demonstrante ka zgradi RTS-a. Prema rečima svedoka, neustrašivog Džoa u bageru nisu mogli da zaustave ni policijski pucnji. Zaustavio se tek na samom ulazu u zgradu televizije i omogućio masi ljudi da uđe u RTS. Džo bagerista je preminuo početkom jula u 77. godini.
Đinđić i Legija
Jedan od najintrigantnijih sastanaka pre revolucije dogodio se veče uoči protesta kada su se našli budući premijer Zoran Đinđić i bivši komandant Jedinica za specijalne operacije Milorad Ulemek Legija. Đinđić o tom susretu nikada nije hteo da govori.
Vojska i policija
Protiv demonstranata 5. oktobra borila se samo policija do određenog trenutka dok je podrška vojske izostala. Tadašnji komandant Beogradskog korpusa Božidar Delić nije imao sluha za pozive za pomoć ministra policije Vlajka Stojiljkovića. Članovi Generalštaba bili su protiv angažovanja vojske jer su znali da to vodi u krvoproliće.
Dve žrtve
Nažalost, petooktobarska revolucija nije mogla da prođe bez žrtava. Tako je u opštem metežu nakon što je policija ispred skupštine bacila rafal suzavaca poginula Jasmina Milošević iz Miloševca pošto je sa prikolice pala pod točkove kamiona na uglu Durmitorske i Kneza Miloša, dok je od srčanog udara preminuo Momčilo Stakić iz Krupnja. U demonstracijama je povređeno 65 ljudi.
