Sećanje na vreme kad je fudbal rađao prijateljstva
Od kada je fudbalska igra izmišljena postala je najvažnija sporedna stvar na svetu. Nije bilo dela naše planete gde se nije igrao fudbal, a narod sa oduševljenjem navijao za svoje ljubimce. Taj trend raširio se i po Srbiji pa samim tim zarazio je i našu Ivanjicu. U odnosu na današnja vremena fudbalske utakmice bile su mesto gde su se rađala prijateljstva koja su postala dugovečna.Rođeni su rivaliteti između brojnih klubova,pa je tako nastao i večiti rivalitet Crvene Zvezde i Partizana. I upravo ono što je rivalitet beogradskih klubova bio rođen je rivalitet između Javora i Borca.Tih pedesetih godina prošlog veka utakmice ova dva tima bile su praznik za Čačak i Ivanjicu.Bilo da se igra u Čačku ili Ivanjici, gledalište je bilo prepuno. Pobede su se danima slavile, a porazi dugo tugovali. U velikom broju su navijači jednog i drugog grada putovali na utakmice kada njihov tim gostuje. Na tribinam su zajedno sedeli i Borčevi i Javorovi navijači.Bez ijednog ekscesa,što je danas nezamislivo na fudbalskim utakmicama,navijali su za svoje ljubimce.Upravo tu na tribinama rođena su brojna prijateljstva Čačana i Ivanjičana od kojih mnoga i danas traju. Bilo kojim rezultatom da se završi utakmica nastavljalo se „treće poluvreme“ u kafani.Jedni su pili od radosti zbog pobede,drugi pili od tuge zbog poraza, ali u vedroj atmosferi. Na rastanku zagrljaji sa željom da se što pre ponovo sretnu.
Iako je na terenu sve prštalo i među igračima ova dva tima vladalo je veliko drugarstvo. I oni su posle svake utakmice imali treće poluvreme gde su se zaboravljali oštri startovi i faulovi. Jedan od primera velikog prijateljstva Javora i Borca je čuvena utakmica 1957. godine koja je odigrana u Čačku. Pobedniku ovog duela bio je namenjen verovatno najveći trofej u svetskom fudbalu. Naime, pobedniku ovog meča kao nagrada bio je namenjen autobus. Neopisiva euforija te nedelje vladala je u Čačku, a veliki broj Ivanjičana krenuo je tamo. Iza jednog gola bio je parkiran beli autobus koji je čekao pobednika.
Na terenu bespoštedna borba, meč za dugo pamćenje. Igrači Borca prosto su kidisali ka golu Javora, ali junak te utakmice Dobrosav Šarčević-Šargin pravi čuda.U jeku najvećih napada Čačana, lepu akciju Javora koju Zoran Bjelogrlić-Pekinac kruniše golom. Ispostavilo se da je taj gol odlučio pobednika i autobus je postao vlasništvo Javora. Na kraju utakmice dogodio se još jedan primer velikog prijateljstva navijača. Naime, oni su zajednički napravili špalir i aplauzom pozdravljali fudbalere Javora koji su im radosni mahali iz autobusa. Aleksandar Cukavac-Ćelo, desno krilo Javora po struci automehaničar i vozač seo je za volan i povezao autobus u Ivanjicu. A u Ivanjici sve živo izašlo je u centar grada da dočeka svoje heroje i vidi beli autobus. Upravo zbog te boje taj autobus je brzo dobio nadimak „Beli labud“, koji je nekoliko sezona vozio igrače Javora, a kada je prestao da funkcioniše prenet je na Goliju i u njemu napravljena vikend kućica u koju su igrači Javora rado dolazili.
Ovo veliko sportsko prijateljstvo Borca i Javora prekinuto je 1960. godine. Naime, te godine prvi put formirana je Druga savezna liga u Jugoslaviji, a utakmica Borca i Javora u Čačku odlučujuća koja će od ove dve ekipe postati član Druge lige.Na tom meču Javor je poveo golom Branka Nešovanovića-Šošinca, a onda kao da su igrači Javora stali. Šargin je primao smešne golove, Miki Stojanović namerno napravio penal i to sve Borac koristi i beleži ubedljivu pobedu. Godinama su navijači Javora bili ubeđeni da je ta utakmica prodata tim pre što je tada trener Javora bio Mišo Davidović-Prase, Čačanin, koji je kao veterniar radio u Ivanjici. Da su navijači bili u pravu potvrda je i podatak da su veoma brzo Baćko Luković, Miki Stojanović, Andrija Ranđić, a nešto kasnije i golman Miko Rajović, prešli u Borac. Upravo njihovim dolaskom u Čačak, Borac je krenuo uzlaznom linijom, a sa druge strane Javor se našao na velikoj nizbrdici. Koliko su Ivanjičani vredeli Borcu govori slogan navijača „Nema Borca,bez tri Javorca“.
Od te utakmice gubi se svaki trag starom dobrom prijateljstvu navijača dva kluba, a rivalitet gubi na intezitetu pa su kasnije utakmice više bile ratničke nego fudbalske. Danas kada na utakmice dolaze huligani naoružani ratničkim rekvizitima, kada su tuče redovna pojava pre i posle utakmice, ova priča o prijateljstvu dva kluba ostaje samo lepa uspomena.
Autor teksta: Raško Nešovanović
