Danas je u Ivanjica uspešno održana humanitarna turističko-karavanska vožnja džipovima i kvadovima za Manastir Kovilje.

Učesnici su se okupili na Senjaku, odakle su krenuli u jutarnjim časovima i tokom vožnje obišli vrhove iznad Ivanjice, uživali u doručku u prirodi i posetili manastir. Nakon povratka, organizovano je zajedničko druženje uz ručak-večeru u restoranu „Prezident“.

Manifestacija je imala humanitarni karakter, a savnovac od kotizacije kao i prikupljeni bakšiš tokom muzičkog programa namenjen je pomoći Manastiru Kovilje. Takođe, akciji su mogli da se priključe i oni koji nisu učestvovali u vožnji, dolaskom na večernje druženje.

Učesnici crvenog tima Exatlona – Jovan Radulović Jodžir, Boško Marinković, Aleksa Erski, Elica Erski, Radojica Lazić, Lana Stanišić, Tijana Jović i Nevena Petrović – sinoć su stigli u Ivanjicu, rodno mesto Radojice Lazića.

Kako su rekli, još u drugoj nedelji učešća u ovom popularnom sportskom rijalitiju dogovorili su se da će posetiti gradić na Moravici i kroz druženje proslaviti prijateljstvo koje su izgradili tokom takmičenja. Veliki broj najmlađih obožavalaca dočekao ih je ispred hotela Prezident, gde je vladala sjajna atmosfera.

Zvezda večeri bio je Jovan Radulović Jodžir, ali nisu izostajali ni ostali učesnici, od kojih su tinejdžeri strpljivo tražili autograme i fotografije. Posebno emotivan trenutak bio je doček za Radojicu Lazića, kog je njegov grad dočekao onako kako i dolikuje – sa ponosom i toplinom. Ivanjica je još jednom pokazala koliko ceni svog sugrađanina, čoveka koji je osim fizičkih sposobnosti u takmičenju pokazao i ljudske vrline, skromnost, upornost i srdačnost koje često krase ljude iz manjih sredina.

Ovo druženje još jednom je potvrdilo da je Exatlon doneo mnogo više od sportskog nadmetanja – stvorio je prijateljstva, ali i posebnu vezu između takmičara i publike. Veče u Ivanjici završeno je u vedrom raspoloženju, uz poruku da prava snaga nije samo u sportu, već i u zajedništvu i podršci ljudi koji veruju u svoje heroje.

Ivanjica – U podnožju Golije, u selu Devići, živi desetočlana porodica Metić. Njihov dom je skroman, a uslovi u kojima odrastaju mališani daleko su od lakih, ali u toj kući ima mnogo ljubavi, rada i nade.

Roditelji, uz pomoć bake i deke, brinu o šestoro dece. Najmlađa Lena ima tek mesec dana, dok je najstariji Dejan jedanaestogodišnjak koji već zna šta znači odgovornost. Tu su i devetogodišnji Aleksa, sedmogodišnji Oliver, šestogodišnja Anđela i četvorogodišnja Aleksandra.

Školarci svakog dana pešače dva kilometra do škole. Leti je to samo duga šetnja, ali zimi taj put traje i više od dva sata kroz planinski kraj gde su medvedi, vukovi i lisice česti stanovnici. Za roditelje je svaki njihov odlazak u školu briga i strepnja.

I dok mnogi njihovi vršnjaci bezbrižno provode detinjstvo, mali Metići već znaju šta znači rad. Dečaci pomažu u težim poslovima – nose, tovare, rade na zemlji i pomažu oko radionice. Devojčice su u kući, desna ruka svojoj mami Danijeli.

A njihove želje su tako male – patike, bicikl, lopta… stvari koje mnogoj deci znače samo igru, a njima bi donele ogromnu radost. Jer danas nemaju ni to.

Porodica se pre nekoliko godina doselila iz Leskovca. Došli su zbog sezonskog rada u malinjacima, zavoleli ovaj kraj i odlučili da baš ovde pokušaju da sagrade svoj dom. Primanja su minimalna, ali ruke su vredne i uporne. Danonoćnim radom uspeli su da naprave temelje kuće koja za njih znači sigurnost i novi početak.

Možda je upravo sada trenutak da nadležni, ali i ljudi dobrog srca, pruže ruku ovoj vrednoj porodici. Jer ponekad je za sreću jednog deteta potrebno mnogo manje nego što mislimo.

Ušuškano u zagrljaju čiste prirode i beskrajnog plavog neba, u selu Veljovići nadomak Ivanjice, stoji malo istureno odeljenje Osnovne škole „prof. dr Nedeljko Košanin“. Na prvi pogled skromno, gotovo neprimetno, ali u sebi nosi ono što mnoge velike škole danas traže – toplinu, mir i zajedništvo.

U ovoj učionici su samo tri đaka. Tri radoznala pogleda, tri različita uzrasta, ali jedno srce koje kuca zajedno sa njihovom učiteljicom – Jasminom Kovačević. Ona je gotovo ceo radni vek posvetila kombinovanim odeljenjima. Od tri i po decenije radnog staža, čak 29 godina provela je upravo ovde, među ovim zidovima koji pamte generacije. Kaže da rad u kombinovanom odeljenju za iskusnog prosvetnog radnika nije težak – naprotiv, to je prilika da se znanja povezuju, da stariji pomažu mlađima, a mlađi uče gledajući one ispred sebe.

Ova mala školska zajednica prava je retkost. Ovde nema nasilja ni svađa. Ovde se neguju ljubav, znanje i poštovanje. Učionica je više od prostora za nastavu – ona je mala porodica.

Pre svih u školu stiže domar. U tišini jutra, dok se iznad brda tek probija svetlost, on loži vatru u bunjari kako bi zagrejao prostoriju u kojoj će uskoro odjekivati dečji glasovi. U toj učionici i dalje žive tragovi nekih starih vremena – računaljka, tkanine izrađene na razboju, karta i globus koji podsećaju da je svet veliki. A tu je i računar, mali prozor u savremeni svet, kako bi deca mogla da prate vreme i koračaju u korak sa generacijom.

U vremenu kada se često govori o problemima u obrazovanju, ova mala škola kod Ivanjice podseća na ono najvažnije – da je suština škole u odnosu između učitelja i đaka. U pažnji. U strpljenju. U verovanju da svako dete može da nauči, ako mu se pruži ruka.

U srcu podjavorskih sela, tamo gde se priroda još uvek pita za ritam života, živi i stvara Jovanka Bogdanović – kuvarica čija se veština ne meri receptima, već ljubavlju prema zdravlju i zemlji iz koje sve potiče. Njena kuhinja nije samo mesto pripreme obroka, već mala radionica prirode, u kojoj svaki sastojak ima poreklo, priču i smisao.

U toj tišini prirode i bogatstvu ukusa, svoju posebnost gradi i hotel Javor u Kušićima. Ono po čemu je ovaj hotel zaista jedinstven jeste upravo trpeza na kojoj se služi ovakva hrana – autentična, domaća i zdrava. A iza te trpeze stoji Jovanka.

Jovanka je pripremala pravu gozbu iz prirode: mekane palačinke od heljde, kuvani pasulj pun ukusa, vitaminsku salatu od svežeg povrća, kao i sočno pečenje ispod sača koje miriše na tradiciju. Uz to su služeni sokovi od maline, zove, koprive i kupine – jer ovde se kupovni sokovi ne služe. Isto važi i za džemove: bez fabričkih sastojaka, samo voće, malo vremena i mnogo znanja.

Kod Jovanke i u hotelu Javor, hrana nije samo ponuda – ona je doživljaj.

Šestogodišnja Drina Jovanović iz Ivanjice danas je otvorila vrata svog doma i, poput biserne školjke, otkrila svet bogate mašte, slobode i boja. U nesvakidašnjoj izložbi priređenoj u stanu porodice Jovanović, predstavljeni su njeni sjajni crteži – iskreni, razigrani i puni emocije, baš onakvi kakva je i sama Drina.

Ovom posebnom trenutku prisustvovali su prijatelji, vaspitači, nastavnici i likovni umetnici, a svi su složno potvrdili isto: Drina je ostavila snažan i nezaboravan utisak. Njena dela govore više od reči, a njen talenat prirodno privlači pažnju i divljenje.

Iako ima samo šest godina, Drina već jasno zna da želi da bude umetnica. Najviše voli da slika, ali njena kreativnost ne staje tu – ona već ume i da svira klavir, pokazujući da se njena umetnička radoznalost širi u više pravaca.

Na koja će je krila umetnosti odneti budućnost, još niko ne može sa sigurnošću da kaže. Ali jedno je sigurno – o Drini Jovanović će se tek govoriti. Njeni najbliži to već znaju: ona je posebna, autentična i izuzetno talentovana devojčica, čiji je put tek počeo.

Radojica Lazić iz Ivanjice jedan je od najboljih takmičara u popularnom sportskom šou-programu Exatlon. Njegovi drugari ga svako veče bodre ispred malih ekrana i svim srcem veruju da će upravo on odneti pobedu. Naša ekipa sinoć je posetila deo Radojičinih navijača i prijatelja, koji nisu krili ponos i oduševljenje, pa poslušajte šta su nam rekli o njemu.

Podrška koju Radojica ima u rodnoj Ivanjici pokazuje koliko je njegov uspeh važan ne samo njemu, već i celoj zajednici. Uz takvu energiju i veru prijatelja, jasno je da se on na poligonu ne bori sam.

foto: InfoLIGA – Informer

Ivanjica – Jedinstveni po tradiciji koju godinama neguju, meštani sela Radaljevo kod Ivanjice i ove zime okupili su najmlađe kako bi božićne praznike obeležili na poseban način. Spojene sanke, zakačene za traktor koji ih je vukao seoskim putem, postale su prava mala parada radosti koja se kretala kilometrima kroz zimsku idilu.

U toj nesvakidašnjoj vožnji, deca su pevala, smejala se i uživala u snežnom ambijentu, provodeći dan na otvorenom, daleko od ekrana i savremenih tehnologija. Druženje je okupilo više od pedesetoro mališana, kao i njihove roditelje, komšije i prijatelje, koji su zajedno učestvovali u prazničnoj atmosferi.

Po završetku sankanja, najmlađe su dočekali slatkiši i topao čaj, dok su se odrasli grejali uz kuvano vino i tople napitke. Meštani ističu da je cilj ovakvih okupljanja očuvanje tradicije, zajedništva i vrednosti koje se u Radaljevu neguju sa posebnom pažnjom.

Božić je ove godine u Crnjevu obeležen na poseban i veoma lep način, na igralištu osnovne škole ’’Kirilo Savić’’. Oko stotinu meštana, od najmlađih do najstarijih, okupilo se kako bi zajedno proslavili jedan od najradosnijih hrišćanskih praznika, u atmosferi ljubavi, sloge i međusobnog poštovanja. Ovo okupljanje nije bilo samo praznično slavlje, već istinski susret komšija i prijatelja, koji su pokazali koliko su zajedništvo i solidarnost dragoceni u svakodnevnom životu.

Nakon svešteničkog blagoslova, usledilo je tradicionalno lomljenje česnice, a najviše radosti i sreće, kao i svake godine, pripalo je mališanima. Uz bogatu trpezu, toplu i prijateljsku atmosferu, okupljeni su uživali u duhu pravoslavnog Božića, deleći osmehe, razgovore i prazničnu radost.

Ovaj događaj predstavljao je povratak korenima i podsećanje na prave vrednosti – na to koliko je važno biti uz svoj narod, negovati dobrosusedske odnose i čuvati prijateljstva.

Na raznim neuobičajenim površinama širom Ivanjice, nastaju radovi Jasmine Luković – umetnice koja ne bira papir kao jedino platno. Ogledalo, kamen, drvo ili zid, za nju su samo još jedna prilika da prostor dobije dušu i boju.

Jasmina crta i slika, kako kaže, otkako zna za sebe. Dar koji je imala još kao dete vremenom je prerastao u prepoznatljiv rukopis, vidljiv u brojnim radovima koje ostavlja iza sebe. Njene ilustracije i oslici nisu ograničeni formom – ona crta po želji, prema zamisli onih koji joj se obrate, pretvarajući ideju u konkretno umetničko delo.

Posebnu pažnju privlače njeni praznični oslici. U susret božićnim i novogodišnjim praznicima, Jamina oslikava izloge, enterijere domova i poslovne prostore, unoseći toplinu, svetlost i praznični duh u svakodnevicu. Njeni radovi tada postaju deo atmosfere – detalj koji privlači poglede i zadržava osmeh.

Bez velikih reči i pretencioznosti, Jasmina Luković svojim radom dokazuje da umetnost ne mora biti zatvorena u galerijama. Ona živi svuda gde postoji želja da se prostor ulepša i učini posebnim – dovoljno je samo imati ideju, a Jasmina će je preneti na ogledalo, kamen ili drvo.

Ivanjica – Odmalena u poljoprivrednoj porodici, Slavica Tošović  naučila je da se od zemlje živi i da se zemlja poštuje. Na njihovoj trpezi oduvek se nalazilo ono što su sami proizveli: povrće bez hemije, mleko i kajmak od domaćih krava, voće iz bašte. Kada se udala, ta tradicija se nastavila – zdrava hrana i vredne ruke postali su temelj njenog doma.

Njena deca odrasla su uz domaće proizvode, bez industrijskih dodataka, antibiotika i hemije, a to se, kaže Slavica, vidi i po njihovom zdravlju i uspehu. Aktivni su u sportu, školovanju i životu, puni energije i vedrog duha. Danas i unuci rastu na istim temeljima – prirodno, zdravo i bez žurbe savremenog života.

Posebno pamti vreme korone, kada su joj svekar i svekrva teško oboleli. Zahvaljujući zdravoj ishrani i proizvodima koje svakodnevno priprema, oporavili su se brzo, gotovo neverovatno. “Priroda ima lek za sve, samo treba da je poštujemo”, kaže Slavica.

Danas, dok su im nalazi kod lekara besprekorni, Slavica sa ponosom gleda na svoje domaćinstvo – deca rumena, unuci zdravi, a trpeza uvek bogata i mirisna. Sve to, zahvaljujući upornosti, ljubavi i rukama žene koja nikada ne odustaje.

Sedamdesetih godina prošlog veka sela Katići i Kušići bila su prepoznatljiva po kafanama. U Katićima kafanom je gazdovao Tiosav Obradović, dok je u Kušićima glavni kafežija bio Milovan Sokić. Obojica su važili za ugledne domaćine i bilI su poštovanI u svom selu. U obe kafane rado su dolazili i gosti iz drugih sela.

Iako su Katići i Kušići mesta dosta udaljeni jedno od drugog, došlo je do „kratkog spoja“ između Milovana i Tiosava. Ne zna se zbog čega su se posvađali, ali se zna da godinama nisu govorili. Nagađalo se šta može da bude razlog svađe između nekada velikih prijatelja.

Godine su prolazile, Milovan nije hteo da čuje za Tiosava i obrnuto. Tiosav je jednostavno izbrisao ime Milovana Sokića iz svog sećanja. Došlo vreme da Tiosav ženi sina. Poslao je pozivnice, a jedna je bila namenjena i nekom njegovom rođaku u Kušićima.

Antonie Dabović, poštar u Kušićima i veliki šaljivdžija, ugledao je pozivnicu za svadbu koju šalje Tiosav i, onako spreman na šalu, ubaci je u novi koverat i adresira na Milovana Sokića.

Bilo je čudno Milovanu što ga ljuti neprijatelj poziva na veselje, ali je pomislio da Tiosav želi da izgladi odnose. Da bi ispoštovao svog nekadašnjeg kolegu, Milovan se spremi za put u Katiće. Preko ramena pečeno jagnje, a u ruci balon rakije – tako je Milovan, sa suprugom Slavkom, krenuo put Katića.

Na kapiji ga iznenađen dočeka Tiosav, ali uspe da prikrije iznenađenje. Smesti goste za sofru i lepo ih počasti. Pred ručak, Tiosav uze da održi zdravicu.

„Dragi gosti, zvani i nezvani…“ – kako to izgovori, Sokić se lupi po čelu. Shvati da ga je neko nasamario, ali nije imao kud. Bila bi sramota da napusti svadbu, pa odluči da ostane na veselju. Sa druge strane, Tiosavu beše milo što mu je Sokić došao, pa mu je tokom čitave svadbe posvećivao posebnu pažnju.

Svadba se završila, Sokić se prijateljski pozdravio sa domaćinima, ali je jedva čekao da stigne u Kušiće kako bi pronašao onoga ko mu je podmetnuo pozivnicu. Nije bilo teško zaključiti da je to uradio veliki šaljivdžija Antonije, koji se branio rečima da je, kako kaže, učinio veliko delo i pomirio dvojicu nekadašnjih prijatelja.

Ovaj događaj i danas se prepričava.

Autor teksta: Raško Nešovanović