Košarkašica Teodora Jeremić iz Ivanjice izabrana je u deset najboljih igračica prestižnog američkog programa Elevate Elite Basketball.

„U Ameriku sam došla prošlog leta, kada sam dobila stipendiju od škole u Vašingtonu i tu sam pokazala svoj talenat i sa svojim timom zauzela peto mesto u play off-u. Zbog toga je trener odlučio da me pošalje u nadmetanje sa najtalentovanijim košarkašicama ovog dela Amerike, gde sam izabrana među 10 najboljih. To je veliki uspeh za mene, a igrati sa svim tim devojakama koje su svaka na svoj način talentovane je posebno zadovoljstvo. Pokazala sam svoj maksimum i svoje najbolje odlike što očigledno nije prošlo nezapaženo kod trenera koji su pratili. Svi su bili jako zainteresovani i svideo im se moj način igre. Sa tim devojakama ću se takmičiti širom Amerike, gde ćemo u različitim turnejama pokušati da ostvarimo najbolje rezultate.“ – rekla je Teodora za InfoLIGU.

Inače, Teodorin dolazak u Ameriku nije bio nimalo lak, pored neizvesnosti i bojazni od novog, biti daleko od svoje porodice i prijatelja, koji su njena najveća podrška, najteže joj je palo.

„Kao poruku mladim sportistima, mogu samo reći da treba da veruju u sebe i da nikada ne treba da odustanu. Kroz život i sport bice mnogo padova  i nepravdi, ali posle svega toga, treba da ustaneš još jači i bolji.“ – kaže Teodora.

Srpsko-američka medicinska asocijacija – SAMA u još jednoj humanitarnoj akciji u Čikagu

Dušan Petrović, naš poznati biznismen i donator iz Čikaga i Branko Palikuća, vlasnik restorana Topaz, još jednom su okupili darodavce i sakupili više od 150,000 dolara, potvrdjujući da pomoć našem narodu mora biti obaveza, privilegija i zadovoljstvo.

Restoran “Topaz” ponovo je bio mesto na kome su se okupili donatori, naši sunarodnici i Amerikanci voljni da pomognu realizaciju još jedne akcije, koju je organizovala “SAMA”  – Srpsko-američka medicinska asocijacija iz Vašingtona. Branko Palikuća, vlasnik “Topaza” i Dušan Petrović, naš veliki dobrotvor, sponzorisali su akciju prikupljanja pomoći za obnovu i opremanje Medicinskog centra u Ivanjici. Kao i mnogo puta ranije, u saradnji sa doktorom Ivanom Aksentijevićem i Zoranom Mladenovićem, osnivačima ove uspešne organizacije, priključili su se konkretnom projektu za obnovu i opremanje medicinskog centra, i pomoć stanovnicima opštine Ivanjica. Skupu je prisustvovao i blagosiljao ga i Vladika Longin.

“Naša organizacija okuplja sve zainteresovane voljne da pomognu poboljšanju zdravstva u Srbiji, posebno tamo gde država, na žalost, ne vodi dovoljno brige, a to je najčešće u malim mestima. Jer, u velikim centrima se stanje u srpskom zdravstvu značajno poboljšalo, ali kada izadjete iz velikih gradova videćete zapuštene objekte, nedostatak osnovne opreme i materijala, zato je naša obaveza da pomognemo baš takvim medicinskim ustanovama. Trudimo se da prepoznamo dobre ljude koji rade u tim ustanovama, da im olakšamo rad i podignemo nivo zdravstvene zaštite Srbije. Zbog toga smo izabrali da pomognemo Ivanjici, u kojoj lekari nemaju uslove da rade, a pacijenti nemaju uslova da se izleče. Imate slučajeve da se žena poradja na dušeku koji nije promenjen 70 godina, ili da lekar nema defibrilator da vrati u život čoveka sa aritmijom. To više nisu pitanja kvaliteta života, nego su pitanja života i smrti, zbog toga se mi posebno zalažemo za takve projekte, pomoći zdravstvu u malim mestima” – kaže doktor Ivan Aksentijević, onkolog iz Vašingtona.

Zoran Mladenović je inženjer, veoma aktivna u ovoj organizaciji i zainteresovan za poboljšanje zdravstvenog sistema u Srbiji.

“Pogledajte kolika je smrtnost od raka u Srbiji, u samom smo vrhu u Evropi, jer je u Srbiji preventiva kao kategorija vrlo zapostavljena. Zato se mi fokusiramo na pomoći kod primarne zdravstvene zaštite, pomažemo domove zdravlija, seoske ambulante, nastojimo da podignemo nivo primarne zdravstvene zaštite i svest ljudi da se ranije javljaju lekarima, da preventivno brinu o svom zdravlju.” – kaže Mladenović.

U ovoj akciji izbor je pao na Ivanjicu, mesto za koje mnogi često kažu da je slepo crevo Srbije, zaobilaze ga i u njega uglavnom ne ulaze, iako ima skoro 40,000 stanovnika.

“Poslednje ozbiljno ulaganje u zdravstvo u Ivanjici je bilo šezdesetih godina prošlog veka. Istina, 2015. godine napravljen je Centar za dijalizu, donacijama iz Danske, ali sve ostalo je u očajnom stanju. Naš plan je da napravimo novi zdravstveni centar, sa kvalitetnom orpemom i kompletnim zdravstvenim uslugama za stanovnike ovog rastrkanog područja.”- dodaje Mladenović.

SAMA je osnovana 2009. godine, od 2013. godine intenzivno organizuje humanitarne akcije, sa kojih sredstva direkto upućuju u izgradnju i renoviranje zdravstvenih objekata i nabavku potrebne medicinske opreme i materijala.

“Posebno ističemo da u nasim akcijama nikada nikome ne dajemo gotovinu, a uložili smo 475,000 dolara u akcijama do sada – radili smo projekte u Pirotu, Loznici, Užicu, Trsteniku, Vranju, Sremskoj Mitrovici i mnogim drugim mestima. Naša organizacija je potpuno transparentna, projekte i biramo tako da možemo da imamo potpunu kontrolu i uvid u trošenje sredstava. Mi kontrolišemo izvodjače radova, korišćenje mašina, ne dopuštamo da niko izvuče nelegalnu korist za sebe, već da svaki dolar koji dobijamo donacijama iskoristimo maksimalno moguće.” – kaže doktor  Aksentijević.

“Pandemija nas jest malo usporila, nismo mogli da putujemo u Srbiju i obilazimo zdravstvene ustanove, kako inače činimo 3-4 puta godišnje. Ipak, ove godine imamo više aktivnosti, pomogli smo više ustanova, obilazili smo i domove zdravlja i bolnice. Tako i večeras očekujemo da ćemo od naših sunarodnika i prijatelja Amerikanaca sakupiti 50,000 dolara, a posebna donacija od 100,000 dolara dolazi od Dušana Petrovića.” – dodaje Zoran Mladenović.

Dušan Duke Petrović iz Čikaga ima poseban razlog da donira baš Ivanjici, gradu u kome je rodjen njegov otac Bogdan, koji je posle hapšenja i boravka u logoru u Nemačkoj sitgao u Ameriku i više nikada nije posetio rodni grad, o kome je stalno sanjao i mongo pričao.

“Kada god je “SAMA” nekim povodom u Čikagu – ja sam tu da pomognem. Mnogo puta sam već učestvovao u njihovim donatorskim akcijama, ali kada sam čuo da sada žele da pomognu Ivanjici odmah sam odlučio da pomognem, jer je moj otac rodjen u Ivanjici, tokom rata je uhapšen i proveo 6 godina u ratnom zarobljeništvu, a potom još 6 godina u izbegličkom kampu u Nemačkoj. Tamo je upoznao moju majku, došli su u Čikago, ali se on nikada niej vratio Ivanjici. Zato ja sada pomažem, jer znam da bi on bio veoma serćan da vidi da to činim. Ovo je moj način da njegov duh vratim njegovoj kući. Ja sam bio u Ivanjici, video rodnu kuću mog oca, video rodjake koji tamo žive, bio je to poseban dan za mene, da vidim mesto odakle moji potiču. Osim toga, uvek pomažem kada je Branko Palikuća uključen, jer on ima posebnu sposobnost da okupi ljude, da pruži gostoprimstvo, otvori svoj restoran, i ja uvek verujem u ono što on organizuje i radi. I Branko i ja volimo Srbiju, i serćni smo da možemo da pomognemo. Ja sam rekao i Ivanu i Zoranu da sam uveren da je ovo samo prva faza pomoći za Ivanjicu, i da ću svakako pomoći i sledecu fazu, ali i svaki drugi projekat, koji oni budu organizovali. Ovo jeste jedinstvena prilika za mene, zbog moje lične istorije i mog oca, ali su i sve durge jedinstvene prilike da pomognem ljudima u zemlji iz koje poticem. Ovo je za mene privilegija, jer mislim da je nama koji možemo da pomognemo finanisjki mnogo lakće, a da su ljudi koji stvarno rade na tim projektima – pravi heroji.”

Branko Palikuća, sponsor dogadjaja, posebno je naglasio značaj aktivnosti koje “SAMA” organizuje, a on podržava, ističuci i prikupljanje sredstava za bolnicu u njegovom rodnom gradu Užicu.

“Način na koji oni organizuju akcije, način na koji oni prate projetke, obilaze bolnice, domove zdravlja, je zaista fascinantan. Moj mentor i izuzetan prijatelj, Dušan Petrović, odmah se odazvao pozivu da pomogne, i zato hvala njima, ali i svima koji su došli na donatorsko veče, da pomognu akciju i poboljšaju zdravstvenih sistema u Ivanjici. Uvek volim da kažem da je i malo  u humanitarnim akcijama važno i mnogo, jer humanost se ne meri brojevima, neko će dati više, neko će dati manje, ali će dati. Činjenica je da ima mnogo Srba u Čikagu, ali da nas nema mnogo na ovakvim skupovima, zato ja uvek kažem – sledeći put ćemo bolje, jer uvek možemo bolje. Važno je verovati u uspeh, u misiju, u rezultate. I ja verujem i u ove ljude i u oprganizaciju koja je učinila toliko dobrih dela” – rekao je Palikuća.

Detaljnjim planom obnove i opremanja zdravstvenog centra u Ivanjici obuhvaćeni su i najsitniji detalji, prema prvim proračunima biće neophodno oko 150,000 dolara za realizaciju, ali, kao što reče gospodin Petrović, ovo je samo prva faza, a i u svakoj sledećoj biće važna podrška, ljubav i pomoć sunarodnika iz Amerike.

Novinar: Mija Filipović

Izvor: SERBIAN MIRROR OGLEDALO

Naš narod kaže: “Pametnome savet ne treba, a budali ne vredi”. Gledaš i učiš od onih koji su pametniji i uspešniji od tebe. Kad ćutiš onda možeš nešto da čuješ i naučiš, kada pričaš – teško…Sećam se da su me ovi stariji Srbi u Čikagu dočekali rečima: “Ne treba ti ovde mnogo: pidžama i radno odelo”. I bili su u pravu, ništa bez radnog odela, kaže Nebojša Nedeljković za SerbianTimes.

Priča o Nebojši Neši Nedeljkoviću je samo naizgled klasična emigrantska priča jednog Srbina u Americi.

Kada je 2003. godine iz zavičajne Ivanjice došao u Čikago, bio je sam, bez porodice, i nije baš bio siguran šta bi tamo, u dalekom svetu, mogao da radi. Za sedamnaest godina prošao je mnogo toga, radio šta je stigao, znao i mogao, prolazio kroz teške trenutke, razmišljao o povratku u Srbiju, ali na kraju izdržao sva iskušenja i danas, zajedno sa sinovima, upravlja porodičnom kompanijom koja se može nazvati uspešnom po srpskim, ali i po američkim standardima.

Njegova je sudbina uzbudljivo svedočanstvo i govori o tome kako je sve moguće ukoliko čovek pred sobom ima jasan cilj, volju i želju da ga ostvari, pa će, verujemo, biti od koristi onima koji su tek došli ili planiraju da dođu u Ameriku u potrazi za boljim životom…

U Čikago sam došao sasvim neplanirano, na nagovor jednog druga sa kojim sam u to vreme imao zajednički biznis u Ivanjici. On je imao veliku želju da dođe u Ameriku, vuklo ga je nešto, toliko da je uspeo i mene da nagovori. U to vreme sam imao kafić, butik i prodavnicu mobilnih telefona u Srbiji. Posao je išao, ne baš sjajno, ali moglo je da se živi. Nije bila nužda da krećem na tako dalek put, ali sam odlučio da probam, godinu dana, pa šta bude…Na kraju se tako zadesilo da ja dobijem vizu, a taj prijatelj ostane u Srbiji. Po onoj narodnoj, nije onome kome je rečeno, već onome kome je suđeno…počinje Nebojša svoju ispovest.

Međutim, odmah po dolasku, shvata da će mu, ukoliko želi nešto da napravi u Americi, trebati puno više od godinu dana…

-Posle tri dana sam shvatio da ovde ne postojim ukoliko nemam regularne papire, radnu dozvolu, socijalni broj, i da će mi za to trebati najmanje pet godina. Prvi posao je bio moleraj. Malo kasnije počeo sam da radim kao konobar u restoranu “Boem” u Čikagu, iskoristio iskustvo koje sam imao u ugostiteljstvu. Posle mesec i po, dva, kupio sam neki kamion ali od toga nije bilo ništa jer sam bio neiskusan. Zapravo, shvatio sam da kamion meni početniku vredi samo ako znaš da ga voziš. Prošlo je još osam meseci dok nisam položio za vozača. Pomoglo mi je to što sam u vojsci vozio kamion i bio instruktor mladim vojnicima, priseća se svojih američkih početaka.

Kamion je vozio pet i po godina, ali je već posle godinu i po kupio oronulu kuću koju je lično renovirao, što će mu, ispostavilo se, biti dobra reklama…

-Ljudima se svidelo pa su počeli da me zivkaju da i njima renoviram kuće. Prodao sam kamion jer nisam mogao da stignem i jedno i drugo. Imao sam nešto malo iskustva u građevini koje sam stekao praveći svoju kuću, renovirajući lokale po Ivanjici. A ovde je građevina puno jednostavnija stvar nego u Srbiji, sve ti je dostupno, materijali, alati. Treba ti dobra volja i nema problema. Radio sam uglavnom sa našim ljudima, a nešto i sa Amerikancima, na preporuku.

U međuvremenu je u Ameriku doveo i sinove. Prvi je došao stariji sin, Nikola, koji je radio i zaradio nekakve pare, pohvalio se mlađem, pa je i ovaj poželeo da dođe.

-U Srbiji je trebao da upiše fakultet, ali iz njegovog ugla je to izgledalo ovako: Što bih išao na fakultet ako tamo mogu da zarađujem 500 dolara nedeljno? U neku ruku pogrešno, ali i logično, gledano iz perspektive onoga što se dešava u Srbiji. Pokojna supruga im je dala blagoslov i uskoro su obojica bila pored mene. Nikola je u početku radio sa mnom, a kada je počeo da se bavi kamionima, Boban je zauzeo njegovo mesto. Kupovali smo kamione, popravljali i prodavali. A onda nam je ostao jedan kamion koga nismo mogli da prodamo, pa su me njih dvojica pitala da otkupe od mene taj kamion i krenu da rade. Bilo mi je drago što pokazuju inicijativu. Dao sam im kamion, uz dogovor da ga otplate kada zarade. Kada sam video da ih to zanima, kupio sam im još dva. Nikola je tražio vozače, Boban se bavio papirologijom, i tako je nastala naša transportna firma NN Trucking. Kad su vratili novac od kamiona otišli smo zajedno, kupili drugu kuću i renovirali je. Radili smo složno, u dogovoru.

Počeli su da se ukazuju obrisi porodične kompanije kakvu Nedeljkovići imaju danas, a koja je kompletirana kada su otvorili radionicu za popravku kamiona TNT Repair LLC u čikaškom predgrađu Lyons, koja slovi za najveću među brojnima koje naši ljudi drže u Čikagu.

– Bavio sam se građevinom sve do pre pre nekoliko godina, kada je Nenad, vlasnik restorana “Skaradliya” u Čikagu, s kojim sam tada radio na nekoliko zajedničkih projekata, kuća, odlučio da kupi prostor i u njemu otvori restoran. Kad smo ga renovirali, pitao me je da li bih hteo da radim kao generalni menadžer, jer je načuo da sam bio ugostitelj. Prihvatio sam posao i narednih godinu dana proveo tu. U međuvremenu smo uzeli u zakup ovu radionicu, u kojoj je Nikola trebao da počne posao sa drugarom. Kada je taj drugar odustao, odlučio sam da krenem da radim sa njim jer je on tada još uvek bio mlad i neiskusan. A moralo je dobro da se zapne, kao i uvek kada počinješ nešto. Ubrzo je ovo postao pravi porodični biznis, sa ponosom ističe Neša Nedeljković.

DEDA NEĐO SVUGDE STIŽE: Ujutru prvi u radionici, a bašta i sušenje mesa mu dođu kao hobi

Da bi porodični klan bio zaokružen, falio je samo najstariji među Nedeljkovićima, deda Nedeljko (75), Nešin otac. Na kraju je i on iz Srbije došao u Ameriku…

-Kada mi je majka umrla otac je ostao sam, pa smo ga nekako ubedili da dođe. Deda je ubrzo pokazao od kakvog je materijala i dao primer nama mlađima. Ujutru prvi dolazi u radionicu, među poslednjima izlazi. Stigne i da posadi paradajz i papriku u vrtu iza radionice, osuši pršut i slaninu, a nađe se i da pripomogne oko troje unuka, Nikoline dece.

KAD JE PORODICA SLOŽNA, SVE SE MOŽE: Nedeljkovići su prošli težak put do uspeha

Pitamo Nebojšu šta je ono najvažnije što je naučio za ovih bezmalo dve decenije života u, neki kažu, surovoj Americi…

-Naš narod, ne bez razloga kaže: “Pametnome savet ne treba, a budali ne vredi”. Gledaš i učiš od onih koji su pametniji i uspešniji od tebe. Kad ćutiš onda možeš nešto da čuješ i naučiš, kada pričaš – teško. Ja sam se držao toga. Ovde se pošten rad isplati i to se vidi i na primerima mnogih mladih ljudi koji su napravili biznis. Možeš lepo da živiš i kad radiš za drugog. Žalosno je što nije tako i kod nas. Ja sam 12 godina bio privatnik u Srbiji, kada sam krenuo put Amerike imao sam 14 zaposlenih, ali nisam uspeo da stvorim nešto opipljivo. Šta nam fali? Od svega pomalo; organizacije, radne etike, motivacije…A zna se da je najveći motiv uvek novac. Kada vide mogućnost da zarade, naši ljudi su najbolji radnici na svetu, konstatuje Nebojša i dodaje da su najbolja slika o tome koliko se zapravo radi u Americi kolone automobila i kamiona na autoputu u gluvo doba noći, u tri ujutru.

Nebojša i Nikola Nedeljković u porodičnoj radionici za popravku kamoiona TNT Repairs, u sklopu koje su i prostorije transportne kompanije NN Trucking, koju vodi mlađi sin

Neki će reći da je Neša Nedeljković ostvario američki san, ali ne i on sam. Kaže da se dobre stvari dešavaju kada manje sanjariš, a više radiš. Za one sve brojnije mlade ljude koji su proteklih godina došli ili planiraju da dođu u Ameriku, ima samo nekoliko reči da poruči…

-Ovde svaki čovek može da uspe ako ima jasan cilj i želju. Važno je da ti planovi budu realni i da se ide korak po korak. Ništa ne može preko noći…

Ipak, priznaje da je bilo i teških dana, kada je posumnjao u sve i razmišljao o povratku u Srbiju, kakva god da je…

-Bilo je teških trenutaka, padova, ali to je život. Padneš, pridigneš se, nastaviš. Kada je 2010. naišla kriza u Americi razmišljao sam da se vratim, ali nisam baš bio siguran čime bi mogao da se bavim u Srbiji da bih živeo bar približno pristojno kao što sam živeo u Čikagu. Na kraju sam odustao. Ali, kako godine idu, čovek stari i vuče ga da se vrati odakle je potekao. Vratiću se i ja za nekih 5,6, deset godina. Kupio sam neku trošnu kuću u mojoj Ivanjici, srušio, sagradio novu, napravio apartmane. Ništa specijalno, da imam od čega da živim kad odem u penziju – u mislima već planira neki budući život Nebojša, koji je ove godine sedam meseci boravio u rodnom kraju, završavao radove na pomenutim apartmanima.

OD TEMELJA DO KROVA: Nebojša se ne stidi da pred sugrađanima obuče radno odelo i baci se na posao. Rezultat – zgrada u centru grada sa apartmanima, posao za penzionerske dane

–Obučem ja tako radno odelo i krenem da radim, a ispred kuće se skupe komšije, poznanici, pa se čude, gledaju, onako malo ispod oka i pitaju: “Pa, jel moraš baš ti da radiš?” A ja ne moram… ali zašto da ne radim kad mogu? Ljudi misle: On živi u Americi, ima pare, ošta mu je da majstoriše i prlja se. Ne razumeju da samo tako čovek može da opstane. Sećam se da su me ovi stariji Srbi, koji duže žive u Čikagu, kada sam došao, dočekali rečima: “Ne treba ti ovde mnogo: pidžama i radno odelo”.

“I bili su u pravu. Ništa bez radnog odela”, zaključuje Neša.

Piše: SerbianTimes.info / Antonije Kovačević  Foto: Goran Pikula/Privatna arhiva

LINK