Pedesetih godina prošlog veka fudbalski susreti „Javora“ iz Ivanjice i „Borca“ iz Čačka bili su „više od igre“.Tog dana, kada utakmicu igraju dva velika rivala sve bi stalo. Stadioni i jednog i drugog grada uvek su bili puni, a igra, po tradiciji, za uživanje. Navijači oba kluba, posle utakmice,punili su kafane i zajednički evocirali događaje sa derbija. Jedni su pili da ublaže bol zbog poraza, a drugi praznili čaše od radosti. Rastajali bi se kasno u ponoć sa porukom „vratićemo milo za drago“.

„Javor“ i „Borac“ odigrali su mnogo utakmica, ali jedna, iz 1957., večno će se pamtiti, jer je transportno preduzeće „Auto-prevoz“ odlučilo da pobedniku daruje autobus. Upravo taj poklon je bio poseban izazov za aktere velikog duela.

-„Ljudi, ako pobedimo moraćemo da trčimo počasni krug sa trofejom.Iskilavićemo se načisto!“-uzviknuo je defanzivac „Javora“ Miro Šakić-Kajevac.

Upravo ta sjajna atmosfera,bila je glavni adut Ivanjičana. I dok su se igrači marljivo pripremali za veliki duel, navijači su pravili spisak putnika za derbi.

Kada je osvanuo dugo očekivani dan, na igralištu „Borca“ ni igla nije mogla da padne od brojnih navijača, a činilo se da „Javor“, iako gost, ima više pristalica na tribinama.Na terenu bespoštedna borba- „Borac“ silovito napada, ali i Javor uzvraća, i u najvećoj ofanzivi Borca ivanjički klub postiže gol. Lucidni Zoran Bjelogrlić Pekinac manirom rasnog strelca postiže gol. Tada „Borac“ kreće u totalnu ofanzivu, ali je golman „Javora“ Dobrosav Šarčević Šargin činio čuda. Vidno iscrpljen od silnih napada „Borca“, Šargin je u jednom trenutku dobacio saigračima -„Pređite malo na polovinu protivnika da se i ja odmorim!“.

Ovaj prekor kao da je stimulisao igrače „Javora“, pa su silovito krenuli  i saterali protivnika da se grčevito brani. Kako se utakmica bližila kraju pogledi navijača „Javora“ bili su uprti prema autobusu koji je čekao pobednika.

Pobeda „Javora“ donela je neopisivo oduševljenje navijača i nagrada odnosno autobus krenuo je ka Ivanjici.  Igrači, junaci ove pobede,sa radošću  su dočekani u svom gradu, a slavlje se prenelo u kafane gde se ludovalo do zore.

Igrači Javora nekoliko godina su koristili pobednički autobus, koji se zbog puteva od makadama često kvario.

Jednom prilikom je Aco Cukavac Ćelo, koji je bio desno krilo, ali i vozač autobusa, ljutito rekao saigračima: „-Sledeće godine moramo da igramo za helikopter,dosta je drndanja po ovim njivama od puteva!“.

Ipak, Ivanjičani su iz milošte autobus nazvali „beli labud“ i posle nekoliko sezona, sav ishaban,  autobus je prenet na Goliju i od njega je napravljena kamp kućica. To mesto na Goliji dugo su posećivali igrači Javora i evocirali uspomenu na istorijski meč u kome su kao nagradu dobili svoje omiljeno prevozno sredstvo.

Ovaj najveći trofej u istoriji srpskog fudbala osvojila je generacija „Javora“ koja je nastupila u sastavu Šarčević, Šakić, Đurić, V.Luković, Stojanović, Karaklajić, Ranđić, Nešovanović, B.Luković, Bjelogrlić, Cukavac-to su imena koja su zlatnim slovima upisana u anale FK „Javora“.

AUTOR TEKSTA: RAŠKO NEŠOVANOVIĆ