Pre 22 godine na današnji dan počela je NATO agresija na našu zemlju. U znak sećanja na žrtve ovog besmislenog i zločinačkog čina predstavnici lokalne samouprave Ivanjica položili su cveće i odali počast ispred tri spomen obeležja podignuta u čast poginulih iz ove opštine.

https://youtu.be/KB6JT5mbKKE

Inače, tokom besumučnog bombardovanja koje je trajalo 78 dana i noći, ni područje opštine Ivanjica nije bilo pošteđeno razaranja. U nekoliko navrata, avionskim bombama i tomahawk raketama uništen je kompleks Zemaljskih satelitskih stanica Jugoslavija u Prilikama, vojni objekat veze na brdu Vrhovi iznad sela Osonica i radio relej na Jankovom kamenu, najvišem vrhu Golije.

Većina čitalaca zna da je 6.4.1941. godine bez objave rata bombardovan Beograd. Da li su zbog diskreditacije Jugoslovenske Kraljevske Vojske skrivane herojske akcije Kraljevskog vazduhoplovstva?

Šestog aprila, u 6:30 ujutru, bez objave rata, sile Trećeg rajha su napale Kraljevinu Jugoslaviju. Njihove vazdušne snage su bombardovale Beograd koristeći 234 bombardera i 120 lovaca. Avioni su poleteli iz Beča (Cvolfašing, Viner Nojštat, Aspang), Graca i Arada. Beograd je bombardovan u četiri naleta 6. aprila, i ponovo 7, 11. i 12. aprila 1941. Upotrebljeno je oko 440 tona zapaljivih bombi.

Većina naših čitalaca takođe nikada nije čula za osvetničku akciju bombardovanja ciljeva u Austriji, Mađarskoj, Albaniji…  Pokušaćemo da bacimo više svetla na dugo skrivanu istorijsku (i odvažnu) epizodu o kontraudaru pilota kraljevskog vazduhoplovstva na ciljeve u Trećem Rajhu. Ti događaji zaslužuju da se čuju, razmatraju i analiziraju.

8. bombarderski puk (8. BP) koji je bio stacioniran na vojnom aerodromu Rovine (Nova Topola, Banjaluka) je pokrivao zonu dejstva u zapadnom dijelu Kraljevine Jugoslavije.

Komandant  8. Bombarderskog puka Stanko Diklić je u skladu sa planom R41, 6. aprila 1941. u podne, naredio da dva bombardera Bristol Blenhajm polete sa aerodroma Rovine, a za pratnju su im određena 2 lovca tipa Hariken sa obližnjeg aerodroma Aleksandrovac (koji je u ratu 1991-1995 bio takođe vojni aerodrom).  Plan R41 je predviđao zadatke avijacije u slučaju prekida komunikacija sa komandom u Zemunu. Prvi zadatak je izveden  kako bi se usporila koncentracija trupa nemačke Druge armije.

8.bombarderski puk nije imao vezu sa Beogradom jer su komunikacije bile presečene u vojnom centru veze koji se nalazio u Zagrebu. Oficiri su za bombardovanje Beograda saznali putem radio programa.

Za komandire-navigatore bombardera su određeni poručnik Ivan Salević i poručnik Ivan Pandža.

Vojno vazduhoplovstvo Kraljevine Jugoslavije je imalo u naoružanju 62 aviona Bristol Blenhajm Mk I, i njima su bili opremljeni 1. i 8. bombarderski puk i 11. vazduhoplovna grupa za daljinsko izviđanje.

Dva Ivana poleću da osvete Beograd

U 14:40, su upaljeni motori 2 bombardera  na aerodromu Rovine (Nova Topola) kod Banjaluke. Posade su spremne da polete na prvi zadatak kojim će ući u istoriju. Bombardovaće 3. Rajh, osvetiće Beograd, pokazaće Nemcima svoje borbeno raspoloženje. Od tada će Nemci znati da će za svaku akciju sa njihove strane slijediti naša odmazda.

Bombarderi su poletili, a ubrzo zatim im se priključuju dva lovca tipa Hariken kao zaštita. Harikenima su letili kapetan 1. Klase Janko Dobnikar i još jedan nepoznati oficir VVKJ.

Pandžin bombarder

Ivan Pandža je dao naređenje svom pilotu Karlu Murku da leti prema Murskoj Soboti. Iznad gradića Goričko, odakle ruta leta ulazi u vazdušni prostor 3. Rajha (današnje Austrije), po naređenju komandira bombardera Ivana  Pandže, pilot Murko naglo smanjuje visinu, kako bi pokušao da neprimjećen dosegne cilj u Gracu i izvrši zadatak.

Poručnik Ivan Pandža

„Naglo sam počeo snižavanje visine. Prešli smo granicu u visini krošnji drveća, kako bi nas osmatrači teže uočili. Pravim nagli levi zaokret i snižavam avion u dolinu reke Raab, čije obale će nas zaklanjati skoro do trenutka kada dođemo do cilja. Letimo i dalje iznad krošnji, dok vrhovi krošnji nestaju ispod mojih stopala. Sa leve strane na putu koji je iznad nas vidim ogromnu vojnu kolonu… Vidim mnogo tenkova. Ispod nas sam ugledao prugu iznad koje brišem 380 km/h…Predgrađe… Teretna železnička stanica je ispred nas. Penjem avion na 300 metara i dajem znak komandiru Ivanu Pandži. On će za koju sekundu izbaciti bombe.

Prva bomba(od 4, prim. aut.) je pala među vozila, druga na mrežu železničkih skretnica, gdje se pojavio veliki krater. Treća bomba je pogodila dvospratno skladište. Četvrta bomba je preletela krov skladišta, te sam počeo naglo da idem u nagli penjući zaokret našim bombarderom, tako da nisam video gdje je pala.

Van sebe smo od uzbuđenja i zadovoljstva. Učinili smo to. Bombardovali smo Treći Rajh! Ovo vam je za Beograd!

Krenuli smo prema Mariboru, spustio sam avion iznad krovova kuća.  Leteli smo iznad puteva sa kojih su nam ljudi mahali. Pomešali su jugoslovensku kokardu sa nemačkim krstom. Dok smo leteli iznad puta uočili smo kolonu vojnih vozila. Pucali smo na njih iz mitraljeza. Napravili smo zaokret i ispalili još jedan rafal po koloni.

Leteći pored Lajbnica uočili smo neprijateljski aerodrom sa slabo maskiranim bombarderima Ju87. Uočili su i oni nas takođe. Spustio sam avion koliko god sam mogao do zemlje i uzeo pravac prema Mariboru. Na kraju smo shvatili da nam je taj manevar niskog leta i spasio živote, jer su dva Meseršminta Bf 109, uzletela sa tog aerodroma i pokušali da nas obore. Nestali smo im pred očima.

Kada smo sleteli u bazu u Rovinama (Nova Topola, Banjaluka), mitraljezac nam je rekao da su nas Meseršmiti pratili od Graca do Maribora. Na repu smo našli rupu od metka. Odmah smo obavestili komandanta Vazduhoplovne grupe o lokaciji aerodroma i zahtevali da se odmah pošalje čitava naša eskadrila u napad na taj cilj. Nikada nismo dobili odgovor na ovaj zahtev.“, napisao je Karlo Murko u svojoj ispovesti koja je objavljena u knjizi Bristol Blenheim, Yugoslav Story, autora Aleksandra Ognjevića, istoričara vazduhoplovstva.

Salevićev bombarder

U isto vrijeme kada je poletio bombarder pod komandom Pandže, poletio je i bombarder sa posadom pod komandom Ivana Salevića, sa pilotom Đođem Puticom i nepoznatim mitraljescem. Ne postoji zvaničan opis izvršenja zadatka tog bombardera, ali je iz austrijskih izvora sigurno da je ta posada izvršila taj zadatak.

„U isto vreme kada je prvi jugoslovenski bombarder izvršio napad na glavnu željezničku stanicu u 16:02 časova, drugi bombarder je doletio prema stanici sa istoka gdje je bilo parkirano mnogo transportnih vozila sa našim trupama. Bombarder je ispustio 3 bombe. Jedan deo velikog skladišta je izgoreo u kratkom vremenu sa 60 vozila i velikom količinom potrpepština“, piše u izvještaju o prvom bombardovanju Graca, državnog arhiva Austrijske Štajerske. Posle toga je Grac bombardovan poslije 4 godine 56 puta. 49 puta od strane američkog ratnog vazduhoplovstva i 7 puta od strane vazduhoplovstva Crvene Armije.

„Meteo uslovi, ne samo taj dan, nego celog toka aprilskog rata, bili su katastrofalni, tako da je sam dolazak na cilj u ratnim uslovima smatran malim čudom navigacije obzirom na tehniku koja im je tada bila na raspolaganju. Dakle, Ivan kao navigator i zapovednik bombardera, taj je posao obavio na najbolji mogući način.

Vratili su se brišući preko vrhova šuma

Bez obzira što je napad bio šok iznenađenja, vratili su se u bazu dosta izbušeni jer je napad morao biti izvršen sa male visine.

Naime, nakon ispuštanja bombi na poštu i na železničku stanicu ugledali su veliki logor vojske za koju nisu imali obaveštajne informacije, pa su izvršili rizičan manevar povratka radi dolaska u poziciju za mitraljiranje pešadije. U tom povratku dali su odbrani priliku da se sredi i otvori protivavionsku vatru. Sve je ipak završilo bez težih posledica i zahvaljujući velikoj brzini Blenhajma dokopali su se teritorije Jugoslavije bez većih problema“ , kaže nam jedan od potomaka pilota Ivana Salevića.

Treći bombarder

Po austrijskom policijskom zapisniku, napad na Grac je u istom momentu izvršio i treći bombarder iz pravca Rijesa (Ries), ali o tome u jugoslovenskim arhivima nema zapisa.(Aleksandar Ognjević, Bristol Blenheim, Yugoslav story, 2014).

Austrijski izvor navodi da je grupa vojnika 10. Pancer divizije koje se nalazila u Gracu, njih 500, imala mnogo sreće jer su 4 bombe pale među njih i nisu eksplodirale. Uzimajući u obzir da je na aerodromu Rovine bilo nekoliko slučajeva sabotaža na avionima, moguće je da je potencijalni saboter onesposobio upaljače na bombama prije poletanja bombardera na zadatak. U selima pored Banjaluke gdje su bila stacionirana dva vojna aerodroma, živjelo je mnogo Folksdojčera, koji su u aprilskom ratu vršili sabotaže i dojavljivali pokrete trupa Vazduhoplovstva Kraljevine Jugoslavije.

Svi bombarderi su se vratili u bazu Rovine kod Banjaluke i 8. Bombarderski puk nije imao gubitaka u ljudstvu i tehnici.

Isti dan, po dobijanju informacija krenulo se sa planiranjem drugog udara na ciljeve u Austriji: Feldbah, Vilah, Firstenfeld, Pinkafeld, Glajhenberg  i Vildon, a sve u skladu sa planom R 41.

Sljedećih nekoliko dana, 8. Bombardesrski puk će u nekoliko navrata napadati ciljeve u Trećem Rajhu i aerodrome u Mađarskoj, sa kojih je bombardovan Beograd. U tim napadima će pretrpeti velike gubitke u ljudstvu i tehnici. Njihovi saborci iz 1. Bombarderskog puka će u to vrijeme bombardovati i usporavati nadiranje njemačkih oklopnih kolona koje su nadirale u Srbiju iz Bugarske.

Istorijski i vojni značaj

Na suđenju u Beogradu 1947 godine tadašnji Feldmaršal Aleksandar Ler, je izjavio: „…napadi jugoslovenske avijacije na Grac, Bruk na Muri, Bruk na Lajti i Mistelbah, u grupama od dva do tri dvomotorna aviona, značajno su usporili naše aktivnosti, iako su štete i gubici bili mali.“ Da podsetimo čitaoce, da je Ler bio zadužen da sprovede Hitlerovu naredbu o varvarskom bombardovanju Beograda.

Ipak, možda je od svega važniji psihološki momenat, a to je da je vazduhoplovstvo Kraljevine Jugoslavije, pružilo otpor i uspelo da nanese udare na teritoriji neprijatelja. Razmišljam kako bi bilo da smo 1999, mogli da imamo ovakve akcije. I da li smo mogli da ih izvedemo? Osveta, revanš, samopouzdanje i samopoštovanje naroda, zemlje i države?

Poslije tačno 76 godina od prvog bombardovanja Trećeg Rajha, mogu samo da kažem učesnicima te akcije(koji su tada imali od 22 do 30 godina): „Momci, svaka vam čast!“

U svakom slučaju, puštam istoriji da sudi, a ja dajem moj mali doprinos tome da se ova priča širi uz veliku zahvalnost Aleksandru Ognjeviću i Milanu Rakiću za istraživanje i objavljivanje ovog za mnoge nepoznatog, ali veoma značajnog trenutka naše istorije.

Ivan Salević – Ivanjičanin

Ivan Salević je rođen u selu Dobri Do na planini Goliji, opština Ivanjica od oca Čedomira i majke Savete Savićević. U djetinjstvu se odselio u Trnavu kod Čačka. Kao pripadnik 8. bombarderskog puka učestvovao je u nekoliko akcija u Aprilskom ratu 1941. Pri jednom od letova, kada je vršen prelet sa matičnog aerodroma Borongaj kod Zagreba, pilot bombardera vrši prinudno sletanje pored Karlovca zbog navodnog nestanka goriva.  Ivana zarobljava, tada već NDH žandarmerija, koja čeka nemačku vojnu patrolu da ga zarobi. Komandant  žandarmerijske stanice upisuje u beležnicu da je Ivan hrvatski pilot i pušta ga. Ivan odlazi u Rjeku na tadašnju teritoriju Italije, gdje živi ilegalno. Na poziv partizanskog pokreta priključuje se istom i postaje jedan od osnivača čuvene Partizanske eskadrile, u kojoj je bio nastavnik i organizator letenja. Ivanova jedinica poslije napada njžemačke vojske na istu u Livnu, odlazi preko Hvara za Italiju, pa za Egipat, na preobuku u RAF (Kraljevsko ratno vazduhoplovstvo Velike Britanije). Na svom putu prema Egiptu, bio je svedok pogibije Ive Lole Ribara na partizanskom aerodromu u Glamoču.

U međuvremenu poslije dogovora između Tita i Staljina, svi piloti kopnenim putem odlaze iz Egipta u Rusiju, gdje su imali obuku na avionima Šturmovik.

1944. godine Ivan se vraća kao komadant 2. Jugoslovenskog vazduhoplovnog juriškog puka, sačinjenog od Šturmovika (IL2) u Jugoslaviju i učestvuje u borbama za njeno konačno oslobođenje.

Tokom službe u RV obavljao je veoma delikatne i odgovorne poslove kao rukovodilac operativnog sektora. Službu je završio kao načelnik kabineta komandanta RV i PVO Jugoslavije. Umro je 1974.

Izvor: Vostok

Danas se navršava devetnaest godina od potpunog uništenja kompleksa zemaljskih satelitskih stanica „Jugoslavija“ u Prilikama kod Ivanjice, tokom NATO bombardovanja Srbije 1999. godine.

Tog 20. aprila, stanice su pogođene sa pet projektila, koji su uništili objekte i komunikacioni sistem koji je pokrivao čitav svet posredstvom tri Intelsat satelita u orbiti zemlje, udaljenih po 36.000 kilometara od naše planete, iznad Ekvatora.

Prvo bombardovanje dogodilo se 13. aprila u 15.21 časova, kada je jedna bomba pogodila kompleks nanevši mu velika oštećenja zbog čega je prekinut deo međunarodnih telefonskih veza. Direktno je pogođena “Jugoslavija 3”, a prema nezvaničnim informacijama, od 4 projektila, 3 je srušila naša protivvazdušna odbrana. Od siline udara, popucali su prozori na okolnim objektima i kućama, ali nije bilo povređenih u krugu stanica, jer su ih radnici napustili očekujući bombardovanje. Povređeno je međutim nekoliko meštana Prilika koji žive u nepsrednoj blizini.

Uništena satelitska stanica u Ivanjici (Destroyed Satellite Station in Ivanjica)

 (video:youtube.com-Marko Randjić)

Ukupna procenjena šteta prema izveštajima nadležnih organa iznosila je gotovo 8,8 miliona dolara.

Zemaljsku satelitsku stanicu „Jugoslavija 1“, otvorio je predsednik SFRJ Josip Broz Tito u pratnji supruge Jovanke, 7. juna 1974. prilikom prve i jedine posete Ivanjici. Posredstvom antene „uha”, omogućeno je povezivanje svih zemalja takozvanog Atlantskog regiona, odnosno Severne i Južne Amerike, Afrike, Bliskog i Srednjeg istoka.

foto: Večernje Novosti

Druga je zvanično počela sa radom 1983. a treća 1996. godine, koju je otvorio predsednik Srbije Slobodan Milošević. Prve dve stanice imale su prečnik antena od 32 metra i bile su teške po 260 tona, dok su u kapacitetu komunikacija posedovale 12.000 istovremenih telefonskih i 4 televizijska kanala.

Gradili su ih japanski stručnjaci, a zaposlena posada brojila je preko 50 inženjera i tehničara. Treća stanica bila je duplo manjeg prečnika zbog modernije i savršenije tehnologije.

Izgradnja satelitske stanice u Ivanjici

 (video:youtube.com-Marko Randjić)

Kompleks u Prilikama poslovao je u okviru jugoslovenskog PTT-a, a njegovim uništavanjem, uništen je i jedan od vizuelnih simbola Ivanjice.

Obnova je započela 2001. godine u saradnji sa jednom italijanskom kompanijom, a posao je bio vredan milion evra. Nakon više godina od obnove i modernizacije, u sasvim promenjenim tehnološkim uslovima, Ivanjica je i dalje veliki satelitski centar, u sklopu Telekoma Srbija.

Tog 24. marta 1999. godine, oko 20 časova, 19 zemalja NATO alijanse se bez dozvole Saveta bezbednosti UN obrušilo na Srbiju. U narednih 78 dana, koliko je agresija trajala, stradalo je 2.500 ljudi, među kojima i 79 dece, a ranjeno više od 12.500 osoba. Infrastruktura i privreda su razorene, a šteta koja je naneta meri se u desetinama milijardi dolara.

Na današnji dan uništene satelitske stanice u Prilikama

Danas se navršava devetnaest godina od potpunog uništenja kompleksa zemaljskih satelitskih stanica „Jugoslavija“ u Prilikama kod Ivanjice, tokom NATO bombardovanja Srbije 1999. godine. Tog 20. aprila, stanice su pogođene sa pet projektila, koji su uništili objekte i komunikacioni sistem koji je pokrivao čitav svet posredstvom tri Intelsat satelita u orbiti zemlje, udaljenih po 36.000 kilometara od naše planete, iznad Ekvatora.

Prvo bombardovanje dogodilo se 13. aprila u 15.21 časova, kada je jedna bomba pogodila kompleks nanevši mu velika oštećenja zbog čega je prekinut deo međunarodnih telefonskih veza. Direktno je pogođena “Jugoslavija 3”, a prema nezvaničnim informacijama, od 4 projektila, 3 je srušila naša protivvazdušna odbrana. Od siline udara, popucali su prozori na okolnim objektima i kućama, ali nije bilo povređenih u krugu stanica, jer su ih radnici napustili očekujući bombardovanje. Povređeno je međutim nekoliko meštana Prilika koji žive u nepsrednoj blizini.

Ukupna procenjena šteta prema izveštajima nadležnih organa iznosila je gotovo 8,8 miliona dolara.

Zemaljsku satelitsku stanicu „Jugoslavija 1“, otvorio je predsednik SFRJ Josip Broz Tito u pratnji supruge Jovanke, 7. juna 1974. prilikom prve i jedine posete Ivanjici. Posredstvom antene „uha”, omogućeno je povezivanje svih zemalja takozvanog Atlantskog regiona, odnosno Severne i Južne Amerike, Afrike, Bliskog i Srednjeg istoka.

Druga je zvanično počela sa radom 1983. a treća 1996. godine, koju je otvorio predsednik Srbije Slobodan Milošević. Prve dve stanice imale su prečnik antena od 32 metra i bile su teške po 260 tona, dok su u kapacitetu komunikacija posedovale 12.000 istovremenih telefonskih i 4 televizijska kanala.

Gradili su ih japanski stručnjaci, a zaposlena posada brojila je preko 50 inženjera i tehničara. Treća stanica bila je duplo manjeg prečnika zbog modernije i savršenije tehnologije.

Kompleks u Prilikama poslovao je u okviru jugoslovenskog PTT-a, a njegovim uništavanjem, uništen je i jedan od vizuelnih simbola Ivanjice.

Obnova je započela 2001. godine u saradnji sa jednom italijanskom kompanijom, a posao je bio vredan milion evra. Nakon više godina od obnove i modernizacije, u sasvim promenjenim tehnološkim uslovima, Ivanjica je i dalje veliki satelitski centar, u sklopu Telekoma Srbija.

Prilikom bombardovanja vojnog objekta u ivanjičkom selu Osonica, tokom NATO agresije na Srbiju 1999. godine, nekoliko razornih projektila nije eksplodiralo. O njihovom postojanju nema zvaničnih informacija, ali meštani Osonice tvrde da su još uvek tu i da predstavljaju opasnost za zdravlje i bezbednost.

Pogledajte prilog

Povodom obeležavanja 18 godina od početka NATO agresije na Saveznu Republiku Jugoslaviju, Srpski ratni veterani opštine Ivanjica, ovdašnji Dom kulture i Kancelarija za mlade, u petak 24. marta u Plavoj sali kulturnog centra od 18 časova, organizuju Akademiju pod nazivom “18 godina sećanja”.

Punih 11 nedelja trajali su danonoćni vazdušni udari na Srbiju i Crnu Goru. Na meti agresora bile su bolnice, fabrike, drumski i železnički mostovi, aerodromi, PTT i televizijski centri, radio televizijski predajnici, rezidencijalni objekti, ambasade, objekti MUP-a i vojske Jugoslavije ali i kolone naroda u zbegu i varoške četvrti širom zemlje gde ni blizu nije bilo vojnih objekata.

Ni područje opštine Ivanjica nije bilo pošteđeno. U nekoliko navrata, avionskim bombama i tomahawk raketama uništen je kompleks Zemaljskih satelitskih stanica Jugoslavija u Prilikama i vojni objekat veze na brdu Vrhovi iznad sela Osonica.

Za 78 dana ubijeno je najmanje 2.500, a ranjeno i povređeno više od 12.500 ljudi. Poginuo je 1.031 pripadnik vojske i srpske policije, a teže i lakše ranjeno oko 6.000 civila, među njima 2.700 dece. Ranjena su 5.173 vojnika i policajca a ukupna materijalna šteta procenjena je na više desetina milijardi dolara.

Na Akademiji će govoriti predsednik Srpskih ratnih veterana Ivanjice, Nikola Milošević i predsednik Skupštine Srpskih ratnih veterana Miloš Ćirković, uz učešće Gradskog hora Ivanjice.