Ivanjica ima čime da se ponosi – trojica mladih boksera, Valentino, Handija i Elvis Fetahi, svojim zalaganjem, talentom i sportskim duhom dokazuju da se istrajnim radom i verom u sebe mogu postići izvanredni rezultati.

Pod budnim okom trenera Vladimira Boškovića, ovi dečaci svakodnevno treniraju i pomeraju sopstvene granice, pokazujući da boks nije samo borba u ringu, već i lekcija o upornosti, disciplini i poštovanju protivnika. Njihov trud već je nagrađen brojnim medaljama i priznanjima sa takmičenja širom zemlje, a iz dana u dan njihova forma i želja za napretkom sve su veći.

Trener Bošković ističe da je ključ uspeha u posvećenosti i karakteru.

Njihov entuzijazam i rezultati šalju jasnu poruku mladima – umesto ulice, izaberi salu, izaberi sport. Ivanjica je kroz njih dobila ne samo buduće šampione, već i prave ambasadore zdravog duha i sportskih vrednosti.

Fudbalski klub Javor sa dugom, svetlom tradicijom jednog od najstarijih sportskih kolektiva u zemlji iznedrio je kroz brojne generacije veliki broj sjajnih fudbalera. Ovaj sportski kolektiv oduvek je krasila prijatna porodična atmosfera, ne samo zbog duha na kom su gradili odnose, već i usled činjenice da su u timu oduvek bili, dvojica ili više braće. Mnogi od njih izgradili su sjajnu fudbalsku karijeru u zemlji i inostranstvu. Braća Đurić svakako su svojim igrama dopisali bar jednu stranicu istorije Javora.

Njih četvorica Božo, Đoko, Slobo i najmlađi Rale ostavili su dubok trag u ivanjičkom sportskom kolektivu .Baćko i Grade Luković takođe su bili vrsni fudbaleri. Pamtiće se po dobrim igrama i braća Zoran i Slobo Bjeloglić kao i trojica Šarčevića Dule, Dobrosav i Mile. Stariji Ivanjičani pamte kada su dres Javora nosili i brača Krivokuće, Mile i Srboljub. Dalje slede Andrija i Milenko Ranđić, Tomo i Momo Parezanović, Paun i Milija Cvetković, Aco i Branko Andrić. Spisak braće u dresu Javora nastavlja se sa Raškom i Radojem Kurtićem, Tomom i Slobodanom Savićem, Željkom i Mikicom Božovićem, Blagojem i Petrom Krivokućom, Milićem i Zoranom Koraćem, Goranom i Zoranom Marićem kao i dvojicom braće po majci  Acom Stefanovićem i Zoranom Novitovićem.

Takođe je Javor specifičan i po tome što su dresove očeva nasleđivali sinovi. U prvoj generaciji Javora igrao je pop Sveto Popović a posle Drugog svetskog rata dres Javora nosio je njegov sin poznati doktor Miro. U ranim generacijama igrao je i Stevo Milenković a mnogo kasnije njegov sin Dule poznat po nadimku Majmun. Takođe je i Voja Milosavljevića u dresu Javora nasledio njegov sin Raško. Milomir Petaković-Loko dugo je igrao u Javoru a njegov naslednik Aleksandar-Jare mnogo kasnije bio je golgeter slavnog ivanjičkog kluba. Još jednog oca zamenio je sin. Reč je o Milinku Mojoviću i njegovom nasledniku Nebojši.

Ako bi se ovom spisku dodali i brojni dalji rođaci koji su igrali za Javor to bi bila impozantna cifra  koja bi potvrdila priču da je ovaj klub oduvek bio jedna velika, uspešna porodica.

Danas je situacija drugačija jer je profesionalizam nadmašio entuzijazam i kapacitete manjih sredina pa se kroz vreme izgubila ta specifična nit Ivanjičana na terenu Javora .Mladi se sve manje interesuju za sport pa se angažuju sportski talenti iz okolnih sredina.

Još uvek postoji nada da će duga, bogata istorija Javora i podsećanje na nju podstaći mlade da kafiće i telefone zamene sportskim terenima koji osim karijere donose i neraskidiva, duboka prjateljstva.

Autor teksta : Raško Nešovanović

Neverovatna priča braće Potežica sa dva kontinenta nikoga neće ostaviti ravnodušnim. Saša i Aleksandar upoznali su se na internetu pre četiri godine, a u Guči uz vesele zvuke trube proslavljaju bratstvo, po srpskom običaju. Kažu, pokojni otac im je bio Srbin i toliko duguju tati Srećku, iako jedan za drugog saznali nakon više decenija.

• Ja sam Crnogorac, rodom iz okoline Prijepolja. Put me odveo dalje i sada sam u Nemačkoj. Uvek sam želeo da istražim poreklo naše familije i tako surfujući netom naiđem na prezime Potežica u Peruu. Otac Srećko je bio građevinac i radio je na tom području od 1975. do 1986. godine, pa me zagolicalo da ispitam ko je čovek mog prezimena – priča Saša.

Stariji od braće po ocu nastavlja u dahu kako je saznao da ime brata, tamo negde u svetu. Ispostavilo se da je njihov otac u Peruu opoznao ženu sa kojom je dobio sina Aleksandra, a tajnu je odneo u grob.

• Dopisivali smo se i u jednom trenutku poslao mi je fotografiju na kojoj ga otac drži u naručju. To je bio moj otac! Naravno nakon prvog šoka, krenemo dalje u priču. Srećom njegova supruga je znala engleski jezik pa smo se razumeli, uglavnom, ispostavilo se da je Aleksandar moj brat – dodaje Saša, još vidno uzbuđen, iako je od tada prošlo četiri godine.

Dugo su isčekivali susret, koji je bio pun topline i bratske nežnosti. Kako ih obojicu veže ’’srpska krv’’ bez razmišljanja su ugovorili druženje na Saboru trubača.

• Toliko topline i ljubavi od porodice mog brata i svih ljudi ovde prosto su me osvojili. Mnogo sam srećan, ne znam ni kako bih opisao ovo stanje. To je ogromna količina emocija kada saznate da imate brata nakon toliko vremena – kaže Aleksandar.

Saša i Aleksandar večeras će u Guči proslaviti ’’bratstvo’’. U goste su pozvali prijatelje iz Bosne i Hrvatske pa će svi pod okriljem trube uživati u divnim i emotivnim trenucima.

I majke dva brata ne kriju emocije, srećne su što Saša i Aleksandar pronašli jedan drugog.

• Deca naša, zamislite da nikada nisu saznali jedan za drugog? Ali Bog je veliki, a krv je krv. Sada Saša više nije jedinac, imam i drugog sina – kaže Sašina majka Biljana i dodaje da je njen suprug Srećko bio toliko brižan i pažljiv da mu nikada ne bi zamerila sve i da joj je rekao.

Ipak, druge su prilike tada bile u Srbiji i verovatno niko ne bi razmeo. Važno je jedino da su braća sada zajedno.

• Najveće je bogatstvo imati brata, porodicu, ljubav… Srećan sam beskrajno i znam da nas niko više ne može razvojiti, ni kilometri ni obaveze. Uvek ćemo biti tu jedan za drugog, a i naše porodice – poručio je Saša na kraju.