IN MEMORIAM

Branislav – Brane Radović
(1933 – 2025)

Rođen je 28.marta 1933. godine u selu Crna Reka – Ostatija – Koritnik u siromašnoj porodici. Njegovo i onako teško detinjstvo i tek započeto školovanje prekinuo je drugi svetski rat, te je četvorogodišnju školu završio u Ostatiji tek nakon rata. Kasnije je završio i osmogodišnju školu u Devićima, srednju Ekonomsku školu u Novom Pazaru i Ivanjici i Višu ekonomsku školu uBeogradu. Odrastao je pre vremena jer je „preskočio“ pravo detinjstvo, tako je sam govorio.

Zaposlio se sa nepunih 15 godina, 1.januara 1949. godine, kao magacioner u Zemljoradničkoj zadruzi u Ostatiji. Znao je da će mu to biti bolje od napornog i rizičnog rada u šumi kojim se bavio od svoje 12. godine sa starijim bratom Milijom. Posao je shvatao ozbiljno i veoma odgovorno. Tako je ostalo i tokom celog njegovog radnog veka. Njegov lep rukopis, divno ispisane brojke,
kao i preciznost u radu i računicama su nešto o čemu mnogi i dalje pričaju.

Učestvovao je na dve radne akcije, 1949. godine na Novom Beogradu – blok 45 i na izgradnji Valjaonice bakra u Sevojnu 1951. godine. Bio je najmlađi učesnik u brigadama. U vojsku je otišao 1953. godine u Bihać u Bosni i Hercegovini, gde je bio pisar, jer je u međuvremenu napredovao i imao iskustvo na radu u administraciji u Mesnoj kancelariji kao blagajnik i matičar.
Oženio se u jesen 1956. godine. U januaru 1963. godine se doselio u Ivanjicu. Radio je u ŠPIK-u kao šef knjigovodstva pogona Šumarstvo, pa kao šef računovodstva celog kombinata. Dve godine je radio u RO „Metalac“ (1978. i 1979.) kao finansijski direktor i vd director. Otišao je u zasluženu penziju 31.januara 1991. godine sa nepunih 58 godina života i preko 40 godina radnog staža. Nakon toga se aktivno bavio knjigovodstvom preko 34 godine u privatnoj agenciji.

Sa suprugom je sagradio kuću u Ivanjici, školovao sina i ćerku i brinuo o roditeljima koji su ostali da žive na selu. Poslednjih godina vodio je miran i lep život okružen porodicom i
prijateljima. Širio je ljubav i dobrotu. Sa osmehom, uvek spreman za šalu, šetao je ulicama Ivanjice i sokacima Crne reke i družio se i sa svojom, a i sa generacijama svoje dece i unuka. Malo je onih koji to mogu. Njegove pošalice i anegdote će se još dugo pričati i prepričavati po čaršiji. Ljudima je verovao beskrajno. U svakome je pronalazio nešto dobro.
Njegovo najjače oružje bila je lepa reč, njegova najlepša osobina skromnost, a najveće bogatstvo porodica. Napustio nas je tiho, najtiše. Iznenada, uprkos tome što je zakoračio u
93. godinu života, 17.jula 2025. godine u svojoj kući u Ivanjici.

Sada počiva u svom selu koje je godinama nosio u srcu gde god da je išao. Često ga je posećivao i u stvarnosti i u snovima. Vratio se tamo odakle je krenuo u život – među drveće i cveće, oblake i sunce, tamo gde se čuje najlepši cvrkut ptica i šum reke Studenice.

Iza sebe je ostavio suprugu Budimirku – Budu, ćerku Gordanu – Gocu, sina Gojka – Bata, unuke Mirka, Đorđa i Nikolu, unuku Mariju i praunuke Anđelu, Kalinu i Srnu. Napustio nas je pre 40 dana.

U znak ljubavi i zahvalnosti pričamo i pišemo o njemu.
Rođen je ponovo.