Mirko Pantelić lovac LU Čemernica iz Ivanjice odstrelio je kapitalnog vuka na područiju novovaroškog lovišta. U dobro organizovanoj hajci u kojoj je učestvovalo preko 120 lovaca Mirko je imao lovačku sreću da odstreli jedinog vuka tog dana.

Mirku je ovo drugi put da odstreli vuka, na prošlogodišnjoj hajci je došao do svog prvog trofeja, pa ga je Lovačko udruženje nagradilo besplatnom godišnjom članarinom.

Zahvaljujući Mirku Popoviću Ivanjica će omogućiti  turistima veoma zanimljivu i atraktivnu turu razgledanja prirodnih lepota ovog kraja. On je jedan od retkih koji se iz grada vratio u selo i odlučio da ljubiteljima životinja i prirode priredi nezaboravan doživljaj, da na konjima prođu i upoznaju najlepše delove  ovoga kraja. Mirko kaže da automobile danas svi voze i to više nikome nije zanimljivo. Zato je on počeo ozbiljno da osmišljava veoma zanimljive ture na konjima od Kušića do Katića, Čemernice, Uvca pa i Golije. Bilo bi to putovanje od dva do tri dana sa ovim plemenitim životinjama koje bi osim ljudi nosile i šatore, uz sve to došla bi i domaća hrana, a najjači utisak svakako bi ostavile čari netaknute prirode. Ovakav vid aktivnog turizma u prirodi do sada nije bio razvijen u Ivanjici koja obiluje prelepim prirodnim lepotama, kako u selima tako i na planinama, Goliji, Javoru i Mučnju.

Zbog ljubavi prema konjima, ali i mogućnosti da drugima pokaže koliko su to divne i plemenite životinje Mirko razmišlja da sa drugarom osnuje konjički klub. Za mališane koji su odrasli na selu konj je domaća životinja koje se ne plaše. Svojim drugarima iz velikih gradova poručuju da dođu i sami se uvere koliko je lepo i zanimljivo jahanje konja.

Mirkova ideja  nastala je kao plod ljubavi prema selu i konjima i želji da sve lepote ovog kraja prikaže i gostima. Ove ture svakako će obogatiti turističku ponudu Ivanjice.

Krvavi pir vukova na teritoriji ivanjičke opštine usmrtio je desetina domaćih životinja i lovačkih pasa, pa se ni ljudi na ovom području ne osećaju više sigurno. Vukovi se bez straha spuštaju do samih kuća i ne samo da prave ogromne materijalne štete već i kod ljudi unose paniku i strah za sopstveni život. Kada su vukovi dve noći zaredom posetili dvorište porodice Kurćubić iz mesta Preseka kod Katića, njihovo stado ostalo je siromašnije za tri ovce. Sličan slučaj desio se i njihovom komšiji. Marko Kurćubić posvedočio je i o strašnoj sceni kada je ugledao vuka praktično na kućnom pragu.

Od početka lova, 16. oktobra i lovci se bore sa ovim čoporom, koji im je za nepunih mesec dana usmrtio 11 lovačkih pasa. Pretpostavljaju da se čopor kreće u predelu oko Čemernice ka Javoru, Močiocima i Novoj varoši i sami svedoče da nisu sigurni kako će se izboriti sa njim.

U prisustvu velikog broja članova danas je održana redovna skupština lovačkog udruženja „Čemernica“ iz Ivanjice. Predsednik skupštine  lovaca Milinko Mijajlović  osvrnuo se na aktuelan Zakon o posedovanju oružja i mere koje ovo udruženje preuzima kako bi ljubiteljima lova olakšali dobijanje dozvole.

Predsednik lovačkog udruženja „Čemernica“ Vukić Kostić iskazao je veliko zadovoljstvo zbog jedinstva svih članova skupštine pri donošenju važnih odluka za ovo udruženje.

Zadnjom odlukom upravnog odbora uputili su apel ivanjičkom sudstvu da rade prema zakonu, a ne da vode bespotrebno duge parnične postupke i tako nanose ogromne finansijske štete lovačkom društvu.

Lovačko društvo iz Ivanjice broji 550 članova,a inetresovanje za ovu disciplinu svake godine  je u porastu. Za počasne članove ovog udruženja proglašeni su dugogodišnji lovci Mihailo Bojović i Selimir Veličković.

Posle 142 godine od boja, juče su otkriveni kameni spomenici herojima znamenite bitke na Čemernici. U prisustvu malobrojnih gostiju na ovoj prelepoj i gotovo napuštenoj visoravni svečano su otkrivena kamena obeležja na zaboravljene srpske junake. Zoran Vučićević Ras, poznati ivanjički restaurator spomenika, sopstvenim sredstvima podigao spomen-obeležja junacima bitke na Čemernici, koja se odigrala 23. avgusta 1876. (po starom kalendaru), i kapetanu Jevremu Vukosavljeviću, koji je toga dana poginuo.

Srpsko-turski ratovi vođeni su sa prekidima od 1876. do 1878. godine na frontu od Negotina do Drine dugom više od hiljadu kilometara, što je prava retkost u dotadašnjoj istoriji. Borbe koje su vođene na frontu od Ibra do Drine u narodu su poznate kao Javorski rat.

Posle dvomesečnog ratovanja i bitaka na Kalipolju, Ogorijevcu, Vasiljevićima, Suvom rtu, Lisini, Borovcu, Dolovima, Turci su zaposeli javorske visove i spremali se da se trijumfalno spuste u dolinu Moravice. Upravo je boj na Čemernici napravio preokret.

Turci su 21. avgusta krenuli u ofanzivu vrlo odlučno i toga dana zauzeli položaje na Pogledi i Ukočenici. Tako je pad Kušića bio pitanje trenutka. Major Ilić se tada nalazio u Sađavcu, pored Ivanjice, gde mu se vojska odmarala. Hitno je pozvan i došao je na Javor. Shvativši da će teško doći do Ivanjice preko Kušića i Opaljenika, kao i preko Kovilja i Međurečja, Turci odlučiše da glavni napad usmere preko Kadine stene, Čemernice, Katića i Prilika. Položaj na Kadinoj steni branio je Jevrem Vukosavljević sa Ariljcima. Tu su se 22. avgusta vodile žestoke borbe, pa se srpska vojska povukla prema Preseci. U toku noći Vukosavljevićevi vojnici se vrate na položaje na Čemernici, koje Turci zbog straha od kontranapada nisu ni zaposeli. Kada su shvatili tursku strategiju, srpske starešine se zbuniše, ne uspevajući da usaglase mišljenja. Najprisebniji i najodlučniji bio je Mihailo Ilić. Sa svojom vojskom čudnovatom brzinom u noći između 22. i 23. avgusta odjuri sa Kušića na Katiće. Tu rasporedi snage, ostavivši na Mučnju Karanovački bataljon Čačanske brigade predvođen Simom Petrovićem. On pojuri na Čemernicu da se pridruži Jevremu Vukosavljeviću i njegovim Ariljcima. Borba na Čemernici je počela u šest sati izjutra. Turci su krenuli u dve kolone: jedna direktno na Čemernicu, a druga zaobilazeći je sa leve strane. I dok su Ilićevi borci uspešno parirali prvoj neprijateljskoj koloni, gotovo nerešivi problemi su nastali kada je na bojište pristigla leva kolona neprijateljskih vojnika. Četiri juriša su odbijena, a kada je organizovan peti, srpski ratnici su bili u bezizlaznoj situaciji. Međutim, u tim trenucima sa Mučnja je na borbenu liniju stigao Karanovački bataljon i preokrenuo tok borbe. Odjednom je srpska vojska krenula u napad i počela goniti neprijatelja preko Čemernice i Kadine stene sve do Javora. Videvši šta se događa i Turci sa Ukočenice su se povukli na Vasilin vrh. Tu je poginuo veliki ratnik Jevrem Vukosavljević, kapetan, koga su vojnici zvali Rus. Na taj način nisu spašeni samo Kušići i Katići, već i ceo moravički kraj.

Nema sumnje da među junacima na javorskom ratištu 1876. godine izuzetno mesto pripada Jevremu Vukosavljeviću, kapetanu koji je došao iz Rusije da se sa svojom braćom bori protiv Turaka za slobodu otadžbine. Rođen je 1846. godine u šumadijskom selu Blaznavi. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu. Zatim je učio terzijski zanat u Beogradu. Godine 1862. stupio je u vojsku. Kao bolničarski narednik 1865. godine otišao je u Rusiju, gde je završio junkersku školu i postao oficir. Oženio se Ruskinjom i tamo ostao da živi. Bio je u vojnoj službi. Kada je Srbija 1876. godine objavila rat Turskoj, dao je ostavku na službu u ruskoj vojsci, vratio se u domovinu da pomogne svome narodu i da se na bojnom polju oduži otadžbini.

Na predlog ministra vojnog, Vrhovni komandant vojske ukazom od 26. juna 1876. godine rešio je da bivšeg carskog oficira Jevrema Vukosavljevića primi u državnu službu, u činu kapetana II klase.

Vukosavljevića su krasili tačnost i energičnost oficira, ljudsko poštenje i neizmerni patriotizam. Svoj bataljon je držao u strogoj disciplini.

Kapetan Vukosavljević je raspoređen da ide na Javor, u Užičku brigadu prvog poziva. Na položaju je primio Ariljski bataljon. Sa Ariljcima, vrsnim borcima, bio je na raznim položajima, od Katića do Suvog rta, a najviše se, prema izveštajima sa ratišta, zadržao na terenu od Katića, preko Mučnja do Čemernice i imao je zadatak da brani i ne dozvoli prodor Turaka na tom delu fronta, preko visova i kosa, u dolinu Moravice.

Zakasnio je za okršaje i nije učestvovao u Kalipoljskom boju 24. juna 1876. godine  kada je srpska vojska napadajući turske položaje pretrpela poraz. Tada je, pored ostalih starešina u srpskoj vojsci, poginuo potporučnik Miloje Petrović, komandant Ariljskog bataljona. U noći između 4. i 5. jula Jevrem Vukosavljević je, prema ratnim izveštajima, na čelu Ariljskog bataljona, na desnoj starni Ograđenika. Nešto kasnije Vukosavljević komanduje istovremno i Ariljcima i Moravčanima. U borbama u toku jula Vukosavljević se sa Ariljskim bataljonom zadržava na pozicijama desnog krila naših snaga na javorskom ratištu, od Vasilinog vrha, preko Velikog i Malog Ograđenika, Vasiljevića kule, Suvog rta do Stupske česme, zajedno sa Moravičanima i Dučićevim dobrovoljcima.

Krajem jula, tačnije 27. jula, posle rasula u javorskoj vojsci i njenog povlačenja prema Kušićima, Vukosavljević se nalazio na isturenim položajima. Prikupio je 150–200 ratnika, sa kojima je prenoćio na Javoru. Preko kurira pitao je višu komandu: „Hoćemo li ostati gde smo, ili ćemo se i mi spustiti niz Javor k njima.“ Major Ilić je tog dana javljao sa Javora Petru Borisavljeviću na Kušiće:

• „Javor sam morao napustiti, jer su ga trupe ostavile i odstupile. Jedini Vukosavljević je ostao sa jednim bataljonom da učini čast poslednju našem Javoru.“

Tada se Ilić nalazio na čelu Rudničana. Borisavljević, Ilić i Vukosavljević prvih dana avgusta pripremaju noćni napad na turske položaje. Vukosavljević je tada prebačen na desno krilo javorske vojske, na liniju: Katići–Mučanj–Čemernica. U jednom pismu Ilić piše Borisavljeviću:

• „Valjalo bi da Vukosavljević bude na Čemernici i Kadinoj steni, a pod njim Jova Bogdanović (komandant jednog rudničkog bataljona). Na Mučnju valja izjedna održavati stražu.“

Borisavljević je kasnije zabeležio te trenutke:

• „Vukosavljević je sa Ariljcima, obe klase, bio zauzeo Katiće i Mučanj, dok je još kod nas preovladavala misao da se zaštitnica u slučaju odstupanja povuče sa Kušića, pošto smo odlučili da ona odstupa k Mučnju, onda je Vukosavljeviću zapoveđeno te je poseo Čemernicu, Stari šanac, a na Preseci i Mučnju držana je straža neprestano. Naročito je na Mučnju zgodno mesto za nju bilo, odakle je pogled na daleko. Vatre naše straže na Mučnju i turske na Vasilinom vrhu izgledale su noću kao zvezde na nebu.“

Usledile su kraće borbe, jer su Turci želeli da prodru u dolinu Moravice, a Srbi da povrate položaje koje su im Turci posle Kalipoljske bitke zauzeli. Najžešće borbe vođene su na Kadinoj steni (22), Čemernici (23) i noćne borbe 23. i 24. avgusta na Ukočenici i Pogledi, sve do Javora, kada je konačno vraćena teritorija koju su Turci ranije zauzeli. Dakle, glavni udar Turaka bio je skoro na njihovom levom, odnosno desnom krilu srpske vojske, gde su se najčešće nalazili sa svojim borcima Ilić i Vukosavljević.

Za vreme bitke na Čemernici, 23. avgusta 1876. godine (po starom kalendaru), kada su Turci sa Misircima i Mehmed Ali-pašom napadali na desnom boku fronta, Vukosavljević je sa svojim borcima zauzeo šančeve na Čemernici i u protivnapadu na Turke držao krajnje desno krilo srpske vojske. U tim jurišima Jevrem Vukosavljević je ranjen, a potom na rukama majora Ilića, na Lisini, na prostoru od Čemernice do Kadine stene, umro. Telo je preko Katića preneto u Čačak, gde je sahranjeno.

Najverovatnije je da je za Vukosavljevića bitka od 22. avgusta, na Kadinoj steni, a onda na Čemernici, bila najteža. Kada se morao povući sa svojim Ariljcima preko Čemernice na Preseku, obratio se svojim borcima:

• „Braćo! Ovo je strašno, ovo je žalosno što mi učinismo! Napustismo Čemernicu, tu vratnicu naše otadžbine, odakle ga ne možemo nikada isterati. Zato ja, braćo, idem natrag, idem da poginem pod Čemernicom, to volim više nego da me žene nazivaju kukavicom. Ko hoće neka pođe sa mnom, da povratimo Čemernicu!“

Zamoreni vojnici povikali su:

• „Oćemo s tobom, samo malo da se odmorimo i malo leba da jedemo, pa odmah idemo!“

Onda su se peli uz Čemernicu, tiho i obazrivo, ne naišavši nigde na turske straže. Kad su bili blizu utvrđenja, Vukosavljević je zadržao svoje junake. Rekao im je:

• „Čekajte vi tu, ja idem sam u šanac, da mi ne ginete, ako unutra ima Turaka.“

Na veliko iznenađenje i radost, u šančevima na Čemernici nije bilo Turaka. U njima su se ponovo našli Ariljci i njihov komandant Vukosavljević, koji je sa tih pozicija prethodnih dana organizovao odbranu kada su Turci napravili glavni udar na Čemernicu. Vukosavljeviću je pristigla pomoć – i od skorog poraza izvojevana je pobeda. Borci Užičke brigade drugog poziva, Vukosavljević i Ariljci u zanosu su krenuli napred prema Lisini i Kadinoj steni. Tada se Vukosavljević obratio borcima:

• „Evo vam kapetana gde juri Turke. Brzo za njim, pomozite mu!“

Nedaleko od Lisine, u jurišu pao je 23. avgusta 1876. godine kapetan Vukosavljević, izgovorivši poslednje reči svojim borcima:

• „Napred, napred, osveta!“

Mrtvog Vukosavljevića njegovi drugovi izneli su na Lisinu i spustili ga pred majora Ilića. Tada mu se Ilić mrtvom obratio:

• „Večna hvala neka ti je junaštvo tvoje, ti si za svoj rod život žrtvovao i sad na krvavom ovom razboju slavno izdahnuo. Zato će te, moj Ruse, tvoja junačka braća, pred kojima si sada hrabro trčao, još ovoga časa osvetiti!“

Major Ilić, preko kurira, javio je Petru Borisavljeviću o teškom gubitku za srpsku vojsku na javorskom ratištu:

• „Vukosavljević je umro na mojim rukama; jadni Rus (tako su ga zvali što je u ruskoj vojsci služio), a tako i moj ađuntant (Stevica Jovanović, mlad, vrlo hrabar oficir). Kad bude potreba, ja ću preko Presjeke na Mučanj – major M. N. Ilić, 23. avgusta 12 i po časova.“

Samo dan kasnije, 24. avgusta, u jutarnjim časovima, na prilazima Vasilinom vrhu, u poslednjim jurišima, poginuo je i major Ilić. Nisu stigli da pobodu zastavu na najvišem vrhu Javora, koji je granicu značio, ali su za nju i slobodu život dali.

Telo kapetana Vukosavljevića je preterano u Čačak, gde je i sahranjeno na Čačanskom groblju. U protokolu umrlih od 1874. do 1877. godine, pod br. 129, zabeleženo je: „g. Efrem Vukosavljević kapetan voeni iz Rusije, 30 godina, bračan, 1876. 23. avgusta poginu na bojnom polju, 27. avgusta u Čačku sahranjen – namesnik Vasilije Vuković.“ U napomeni stoji: „On je iz Srbije a u Rusiji upražnjavao vojnu taktiku. Čujući da Srbija vojuje sa Turcima za slobodu, dođe da svojoj braći pomože, boreći se pogibe na Javoru.“

Dve godine kasnije – 1878, kada se završiše borbe, nekoliko poštovalaca i srodnika podigoše Vukosavljeviću mali spomenik na Čačanskom groblju i grob mu ogradiše. Na spomeniku su uklesane sledeće reči:

• „Jevrem Vukosavljević iz Blaznave, kapetan komandant Ariljskog bataljona Užičke brigade prve klase, služio 11 godina u ruskoj vojsci i na oglas rata Turskoj dotrčao u pomoć svojoj domovini, hrabro se borio 12. i 26. jula na Javoru i u trodnevnoj krvavoj borbi na Čemernici poginuo 23. avgusta 1876. godine, izdanu na rukama hrabrog majora Ilića. Dični borac večne uspomene. Spomenik mu podigoše poštovaoci junaštva – oktobra 1878. godine.“

Na zadnjoj strani ispod krsta piše samo: „Jevrem Vukosavljević“. Iako kamenorezac nije potpisan Radojko Nikolić je utvrdio da je spomenik delo Gliša Dmitrića, kamenoresca iz Kotraže.

Grob sa ogradom i naherenim spomenikom, koji traži zaštitu, nalazi se blizu donje kapije na Čačanskom groblju, desetak metara udesno, ukoso prema zapadu. Zoran Vučićević je prošle godine pokušao da spreči njegovo dalje propadanje, ali kompletna obnova spomenika i grobnog mesta zahteva dosta posla. Vukosavljević je to sigurno zaslužio.

Zbog ispoljene izuzetne hrabrosti i junaštva našao je svoje mesto u „Pomeniku znamenitih ljudi srpskog naroda“ Milana Đ. Milićevića.

Posle njegove smrti ostala je njegova udovica Ruskinja Valerijana i veliko delo junaka Javorskog rata. Uspomena na hrabrog ratnika i danas živi u pričanjima pamćenika i stanovnika njegove Blaznave i podjavorskih sela.

Jedan od tih pamćenika i poštovalaca javorskih junaka je i Zoran Vučićević Ras, koji svojom inicijativom i sopstvenim sredstvima podiže ova spomen-obeležja borcima koji su svoje živote stavili na branik otadžbine. Zato moramo izraziti veliku zahvalnost i njemu i našim junacima.

Svetislav LJ. Marković.

Turbulencije  u ivanjičkom  Lovačkom udruženju ‘’Čemernica’’ ne jenjavaju. Nakon što je neopozivu ostavku  podneo predsednik Skupštine, Vukašin Mijatović, njegovim primerom poveo se i prvi čovek udruženja, Milan Ristić. Do izbora novog rukovodstva koje po svemu sudeći neće biti skorije  fukciju v.d.  predsednika LU ‘’Čemerinica’’ obavljaće Dragan Ocokoljić , dok će  Skupštinom predsedavati Vukašin Bogdanović.

Dragan Ocokoljić

Problemi su nastali na pretposlednjem zasedanju lovaca oko visine članarine koje su do sada iznosile 8 000 dinara. Tadašnje negodovanje predstavnika sekcija lovaca ipak nije urodilo plodom pa je na kraju izglasano da godišnja članarina bude 10 000 dinara plus posebna doplata za odstrel ‘’trofeja’’.

Na zvanično novo rukovodstvo  čekaće se do juna naredne godine a udruženje će u međuvremenu voditi vršilac dužnosti predsednika, Dragan Ocokoljić.

Burno zasedanje  Lovačkog udruženja ’’Čemernica’’ iz Ivanjice  završilo je neopozivom  ostavkom predsednika Skupštine, Vukašina Mijatovića,  i najavljenom ostavkom predsednika udruženja, Milana Ristića. Problem je nastao oko visine članarine koja je do sada iznosila 8 000 dinara za lov na sitnu divljač a ubuduće je trebala da bude 9 500, plus doplata od 2 000 dinara za krupnu divljač. Predstavnici Lovačkih sekcija sa područja ivanjičke opštine nisu podržali ovaj predlog što je uslovilo dalji tok sednice i ostavke vodećih ljudi.

• 

  Vukašin Mijatović

  Na zasedanju Upravnog odbora kome su prisustvovali predstavnici Lovačkih sekcija, razgovarali smo o visini članarine i složili se da je realnost povećati je zbog celokupne finansijske slike udruženja. Kada smo sazvali Skupštini, priča se okrenula…Uložili smo ogroman trud, na čelu sa predsednikom Ristićem, i uspeli da udruženje koje je pri preuzimanju bilo u prilično haotičnom stanju sredimo i finansijski stabilizujemo, ali bez povećanja članarine nije moguće realno poslovati. Imali smo ogromne troškove zbog nekih zaostalih sudjenja, onda smo morali da kupimo novu ladu-nivu kako bismo izlazili u lovišta i hranili divljač, jer je stara potpuno dotrajala. Tu su štete od divljači, povećane takse i druge obaveze, jednostavno ne može se uklopiti finasijska slika bez veće članarine. Presednici Lovačkih sekcija ne shvataju ozbiljnost posla i ja smatram da u takvom ambijentu ne mogu biti predsednik Skupštine. Verujte, koliko smo mi učinili prethodne godine to nije uradjeno za udruženje tokom petnaest godina. Čak nam je i lovni inspektor odao priznanje  jer je lovište puno divljači, sve zategnuto, sređeno… -kaže u izjavi za INFOligu, Vukašin Mijatović.

Večeras (petak 3.2.2017) je novo zasedanje UO LU ’’Čemernica’’ na kome će se znati da li će ivanjički lovci ostati i bez predsednika i ukoliko do toga đođe ko će zauzeti njegovo mesto.