Ivanjica – Zašto smo zaboravili da sneg ima i svoju lepšu stranu?  Još samo starije generacije pamte kako su nekada  glavne ivanjičke ulice, sa prvim pahuljama, postajale sankališta.

Hroničar Raško Nešovanović se priseća dečijeg smeha i graje koji su se orili gradom prepunim omladine, željne uživanja u snežnim čarolijama. Nije im bilo teško  ni da pešače više od 6 kilometara kako bi imali što duži i strmiji spust. Na stotine bobova, sanki i takozvanih čelaca jurili su  niz Javorsku, ulice Boška Petrovića, Milojice Nikolića, a  najmlađi su birali lakše staze poput Ravane.

Dečijim maštarijama nije bilo kraja pa su pored sankanja često organizovana i nadmetanja u grudvanju a rivali su bili dečaci iz devojčice iz susednih ulica. Snežno Belić, snežne kućice i tuneli samo su neke podrazumeanih dečijih aktivnosti u to vreme.

Danas su ulice prazne, sneg se pominje isključivo kada stvori komunalne i infrastrukturne probleme, deca žive virtuelno detinjstvo pokraj kompjutera, a razočaran današnjicom Ivanjicu je napustio i Sneško Belić.