Ivanjica – Rodoljub Roćko Bugarčić iz Ivanjice osam decenija uspešno razvija svoje poljoprivredno domaćinstvo , od volova i rabadžijanja postao je  vodeći domaćin u selu, ali ipak njegov najveći uspeh je što je ljubav prema rodnoj zemlji i ognjištu preneo na potomke.  Danas se sve generacije Bugarčića ozbiljno bave proizvodnjom krompira, malina, šljiva, imaju krave, volove, konje, ovce, svinje, kokoške i svu potrebnu mehanizaciju za poljoprivredne poslove.

Deda Roćko  je veliki radnik, vredan i pošten čovek kažu u selu a ništa manje reči hvale meštani nemaju ni za njegove potomke. Čak su i unuci Rade (18) i Milan (20) odlučili da uporedo sa školovanjem i fakultetskim obavezama nastave da se bave poljoprivredom i razvijaju porodičnu tradiciju.

Ljubav prema ognjištu i rodnoj zemlji koju je Roćko preneo na porodicu toliko je jaka da ne postoji razlog zbog koga bi najmlađi Bugarčići napustili dedovinu.

Bugarčići nemaju radno vreme ali ne bi menjali zemlju za fotelju ni pod kakvim uslovima. Jedino što im ne odgovara i što voleli da se promeni u Srbiji je tržište koje je veoma nestabilno. Deda Roćko je imao priliku da posluje i u Nemačkoj gde, kako kaže, sve što proizvedeš odmah bude otkupljeno po dogovorenoj ceni, a kod nas je plasman robe uvek neizvestan.

„Šljivovica-Brufen 1:0“-  ovo je parola koje se drži Milutin Resimić iz udaljenog ivanjičkog sela Erčege koji u svojih šezdeset šest godina nikada nije popio lek. Ne boli ga ništa, čuva ovce, radi na imanju, ne puši, ujutro popije po jednu rakciju za bolju cirkulaciju i udahne život punim plućima. Ima šestoro dece i četraestoro unučadi  mnogi momci bi mu pozavideli na vitalnosti i vedrrom duhu.

Deda Mileta Ivanković (83) iz novovaroškog sela Ljepojevići nikada nije bio zaposlen u firmi, bez dana radnog staža uspeo je sa svojih deset prstiju da stvori jedno od bogatijih domaćinstava u ovom kraju.  Gaji 70 goveda, 25 krava, bikove, junice a krompir obrađuje na površini od 10 hektara.  O kvalitetu kajmaka i sira koje ova porodica proizvodi nadaleko se čulo.

Živim život seljaka  i na to sam ponosan. Nekada je bilo ’’seljače goljo’’ a sada je čini mi se obrnuto. Ti što su nas gledali sa visine kupuju kajmak i sir u gramima. Seljak u čabricama. Ja sam pošteno radio čitavog života i stvorio sam, ne mogu da se žalim. Imam dva sina , vredni su, dobar osnov imaju da nastave sa poslom.  Nisam školovan, sa četiri završena razreda ne umem baš književno da se izražavam, ali me nije sramota. To treba da se stide ovi sa fakultetom, kada uprte diplomu, a nemaju pojma šta će da kažu i urade u životu. kaže deda Mileta.

Ekipa Info Lige dedu Mileta zatekla je na planini Javor, pokraj novootvorene crkve posvećene stradalim junacima u Prvom srpsko turskom ratu (u narodu poznat kao Javorski rat). Pričao je posetiocima o Kalipoljskoj bitci, majoru Iliću, hrabrim junacima koji su život dali za našu otadžbinu.

Otvorim crkvu kada nam paroh nije tu, pričam sa ljudima. Čovek sam otvorenog srca koji voli naros. U kuću sam primio svakoga, od malog deteta do predsednika i državnika. Evo, 83. godina mi je i ne mogu da se požalim na bilo šta. Imam samo jednu želju koja mi je do sada ostala neispunjena a nadam se da ću i to dočekati za života. priča Mileta.

Na pitaje koja je to želja , ovaj vremešni čovek se nasmejao, razmišljao pa odlučio da nam kaže.

Možda će me napasti ovi što nisu za njega, ali briga me. Svako ima pravo na svoje mišljenje. Eto, želeo bih da mi Vučić dođe. On je za mene pravi državnik, stasom i glasom. Ponosan, rečit, pravedan. Napravi nam put i crkvu, oživesmo ovaj kraj. Svako neka bira po svojoj savesti, ali ja ću za njega glasati dok živ budem , a nadam se da ću ga videti ovde. kaže deda Mileta