U okviru projekta „Lepše je i lakše je bez diskrimaniacije 2“ koji realizuje Fondacija Deca za decu u partnerstvu sa  Udruženjem paraplegičara „Golija“  i lokalnom Kancelarijom  za mlade u ivanjičkoj Gimnaziji održano je predavanje na temu bezbednosti svih učesnika u saobraćaju, vozača sa probnom vozačkom dozvolom, onih koji će uskoro postati vozači i učešća osoba sa invaliditetom.

Samo predavanje koje je posvećeno većoj bezbednosti mladih u saobraćaju održali su članovi Saveza paraplegičara i kvadriplegičara Srbije, osobe koje su nastradale u saobraćaju i zbog povrede kičme se nalaze u invalidskim kolicima. Oni su  svoju priču, ispovest i emociju, tokom predavanja, podelili sa publikom.

Učesnici su bili u prilici i da isprobaju „pijane naočare“ koje simuliraju stanje sa 0,5 i 1,0 promila alkohola, u cilju shvatanja kolika opasnost zapravo preti svim učesnicima u saobraćaju ukoliko se na ulici nalazi jedan vozač u alkoholisanom stanju.

Projekat „Lepše je i lakše je bez diskriminacije 2“ podržali su Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Republike Srbije i opština Ivanjica a prema rečima direktora Gimnazije, Duška Parezanovića, ovo je jedno od bitnijh i korisnijih predavanja održanih u ovoj prosvetnoj ustanovi.

Kako bi građani ravnopravno učestvovali u svim sferama života grada, oni moraju imati mogućnost kretanja i pristupa objektima. U tom smislu, posebno ranjiva grupa jesu osobe sa invaliditetom kojima, bez odgovarajućih rampi, i osnovne aktivnosti nekada predstavljaju problem.

U Ivanjici je, tokom poslednjih godina, napravljen krupan korak ka tome da OSI imaju jednak tretman, ipak, po rečima Đorđa Avramovića, koji koristi invalidska kolica od malena, potrebno je još napora da bi se njihov položaj unapredio.

• „Od 2000. godine primetno je poboljšanje i ulaganje napora kako bi se kvalitet života osoba sa invaliditetom u Ivanjici poboljšao.  Prva rampa napravljena je na ulazu u opštinu, a nesmetano i samostalno u kolicima ulazim i u Dom zdravlja. Ipak, prilazi mnogih važnih  institucija u našem gradu nisu prilagođeni kolicima. Samostalno ne možemo da udjemo u poštu, državnu apoteku, javno komunalno preduzeće, centar za socijalni rad, a neke institucije poput suda i Doma kulture su delimično prilagođene. U Dom kulture mogu da uđem u prizemlje, gde se nalazi biletarnica i galerija, ali za Veliku i Plavu salu, kao i biblioteku, mi je potrebna pomoć, odnosno da me neko prenese na prvi ili drugi sprat sa kolicima. Prošle godine sam vadio dokumenta u MUP-u i tada saznao da sa zadnje strane njihove zgrade postoji rampa, taj ulaz jeste komplikovan, jer je nemoguće samostalno ući u zgradu, ipak, uz nečiju pomoć lagano savladaš prolaz kroz kancelarije, što jeste napredak u odnosu na to da vas neko nosi uz stepenice.  Ono što bih posebno istakao kao problem jeste ulica Milinka Kušića, u kojoj se nalaze pekare, banke, apoteke, kafići, prodavnice i sve ono što je podjednako važno za svakodnevni život, a oboren ivičnjak, na jako visokom trotoaru, postoji samo na početku ulice. Sa jedne strane mnogo stvari je uradjeno, a sa druge postoji još mnogo prostora za napredak.“ -kaže Đorđe Avramović.

U Domu kulture, gde ne postoji mogućnost vertikalnog kretanja kroz objekat, isti slučaj je i sa Domom zdravlja, osnovnom školom i gimnazijom. U tim institucijama kolicima je moguć samo pristup prizemlju, i ne postoje liftovi niti druge pokretne platforme koje bi omogućile osobama sa invaliditetom da se nesmetano kreću.

Zakonom o zabrani diskriminacije propisano je da svako ima pravo na jednak pristup objektima u javnoj upotrebi kao i javnim površinama. Savetnik na poslovima socijalne zaštite, Sladjana Nikolić,  ističe kako društvo svoju zrelost pokazuje u odnosu prema manjinama, starijima, deci i osobama sa posebnim potrebama.

• „Oni su važan deo našeg društva i mora im se omogućiti da koriste sve što ovo društvo nudi. Lokalna samoprava se u tom smislu trudi da svaka raskrsnica, pešački prelaz i javna površina bude prilagodjena njihovom samostalnom i nesmetanom kretanju. Medjutim, svaka institucija je za sebe nadležna i odlučuje da li će postaviti rampe za prilaz kolicima, na nama je samo da apelujemo i da se trudimo da kao društvo i grad budemo senzibilni prema ljudima sa telesnim oštećenjem.“– kaže Sladjana Nikolić.

Dosadašnja praksa pokazala je da spušteni trotoari i rampe pomažu i majkama sa malom decom i kolicima, ali i starijim sugradjanima koji se otežano kreću.

Nepristupačnostu  javnih površina i objekata osobama sa invaliditetom  je onemogućeno ili veoma otežano  ostvarivanje osnovnih ljudskih prava, zato se javlja potreba da se svaka gradnja i rekonstrukcija  radi u dogovoru  sa OSI, jer će to pomoći ispunjenu  civilizacijskog  standarda u Ivanjici.

Samoća, tuga i bol Nenada i Nevenke Avramović iz Ivanjice stali su u 26 stepenika koji ih dele od ljudi, razgovora, života…

Nevenka i Nenad, sestra i brat, boluju od cerebralne paralize, ali ova teška bolest nije njihova najveća muka.

Izolacija ih, kažu, ubija. Žive u zgradi bez lifta i prilazne rampe, sa starim i bolesnim roditeljima, pa im se život sveo na četiri zida. Samuju zarobljeni u stanu. Imaju samo jednu želju, da konačno mogu da izađu iz stana, među ljude, na čist vazduh, a da bi je ostvarili, potrebna je pomoć ljudi dobre volje.

• – Potrebna nam je kuća koja ima prilaz ili stan na prvom spratu da bismo mogli da izađemo van. Mi dajemo naš stan samo da nam neko još malo pomogne kako bismo taj objekat napravili na prikladnom mestu za brata i mene. Roditelji su nam već stari i bolesni i ekonomski nemoćni da nam više pomažu. Jednog dana ostaćemo brat i ja, bez ikoga, zatvoreni u ovom stanu jer mi ne možemo, čak i da imamo kolica, da izađemo van – priča Nevenka.

Dok bolest nije uhvatila maha, Nenad i Nevenka su se borili, radili su preko programa za zapošljavanje invalida, ali stanje se pogoršalo i sada su nemoćni, prepušteni milosti humanih ljudi.

• – Nismo u mogućnosti da se krećemo i tražimo pomoć kod ljudi ili institucija, ovo nam je jedini način da se oglasimo i da nas neko čuje. Pomagali su nam ranije iz opštine i preko Društva za cerebralnu paralizu i zaista smo im zahvalni, takođe smo svesni da postoji mnogo sličnih ili težih slučajeva nego što smo mi, ali se nadamo da će i za nas pronaći neko rešenje. Obećali su nam iz lokalne samouprave da će pomoći, ako se uključi još neko ko razume našu muku i nemoć, bićemo im doživotno zahvalni – kaže Nevenka Avramović.

Nenad dodaje da su „željni ljudi i razgovora, željni čistog vazduha”.

• – Samoća je gora od smrti. Nikome ne bih želeo da se s tim susretne. To vam razara dušu. Teško je kada ste različiti, mnogi ljudi to ne razumeju, trude se da nam pomognu, ali mi osećamo da smo im teret – kaže brat Nenad.

Skromna primanja u ivanjičkoj porodici Avramović dovoljna su tek za osnovno preživljavanje. Svakog meseca moraju pozamašnu sumu novca da izdvoje za lekove.

• – Otac nam je dijabetičar, majka je srčani bolesnik i oni moraju da kupuju lekove. Nemamo novca da rešimo naš problem, treba nam bar plac pa da pokušamo da prodamo stan ili da ga zamenimo za neku kuću. Vidite i sami da je majka bolesna i sitna žena, ona ne može da me povede ni do druge prostorije, a otac je takođe nemoćan da uz toliko stepenika nosi mene i vodi sestru, mi smo sada već odrasli ljudi. Zarobljeni smo u ovoj sobi – priča Nenad s tugom u glasu.

Nevenki i Nenadu potrebna je pomoć dobrih ljudi. Njihovo malo njima bi otvorilo vrata i šansu za novi, bolji život. Broj namenskog računa u banci Poštanska štedionica 200 – 116275023 – 48

U saradni sa opštinom Ivanjica, Info LIGA i Medija Tim Ivanjica realizuju projekat ’’Rečima rušimo barijere’’ u kroz koji ćemo približiti javnosti život i rad osoba sa invaliditetom, njihovu svakodnevicu i probleme sa kojima se susreću.

Predsednik Društva za dečiju i cerebralnu paralizu opštine Ivanjica, Svetlana Glavinić,  pre 16 godina uhvatila se u koštac sa tada velikom problematikom prepoznavanja potreba osoba sa invaliditetom od strane čitave društvene zajednice. U odnosu na početke učinjeni su veliki iskoraci zahvaljujući kojima osobe sa invaliditetom danas imaju  status ravnopravnih članova društva.

Društvo za dečiju i cerebralnu paralizu opštine Ivanjica bavi se razvojem i održavanjem praktičnih veština korisnika dnevnog boravka neophodnih za svakodnevni život, o čemu govori predsednica, Svetlana Glavinić.

Život osoba sa invaliditetom na teritoriji ivanjičke opštine znatno je unapređen. U serijalu ’’Ručima rušimo barijere’’, koji će naredna četiri meseca biti emitovan na portalu InfoLIGA, predstavićemo život i rad lica sa posebnim potrebama kao i ljude i institucije zahvaljujući kojima ova populacija sada ima bolji i bezbrižniji status u društvu.

Ivanjički srednjoškolski imali su priliku da čuju predavanje o bezbednosti u saobraćaju od osoba koje su, nažalost, same bile žrtve prometnih nezgoda.  Kakav je život pre i nakon kobnog trenutka na drumu, koliko nepažnja, bahatost i vožnja u pijanom stanju mogu  da vas koštaju , teme su o kojima  se govorilo na racionalan ali sa druge strane i emotivan način . Ovo predavanje organizovano je u  okviru projekta „Lepše je i lakše je bez diskrimaniacije“ za čiju realizaciju je zadužena Fondacija ‘’Deca za decu’’ u partnerstvu sa Udruženjem paraplegičara i kvadriplegičara „Golija“ i lokalnom Kancelarijom za mlade opštine Ivanjica.

Samo predavanje posvećeno većoj bezbednosti mladih u saobraćaju  održali su članovi Saveza paraplegičara i kvadriplegičara Srbije, osobe koje su zbog povrede kičme u saobraćajnoj nezgodini, danas u invalidskim kolicima.

U okviru predavanja učesnici su bili u prilici i da isprobaju „pijane naočare“ koje simuliraju stanje sa 0,5 i 1,0 promila alkohola u krvi, sve u cilju prepoznavanja  opasnosti koja zapravo preti svim učesnicima u saobraćaju ukoliko se na ulici nalazi jedan vozač u alkoholisanom stanju.

Projekat „Lepše je i lakše je bez diskriminacije“ podržalo je Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Republike Srbije.

Udruženje paraplegičara „Golija“ i Kancelarija za mlade opštine Ivanjica u okviru Omladinskog kampa smeštenog na Dajićkom brdu izgradili su stazu i rampu za invalide.Radove je finansiralo Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike.

Cilj izvedenih radova je da sadržaje kampa mogu nesmetano da koriste i lica sa hendikepom, invalidi.