Ukupna demografska slika opštine Ivanjica ni malo nije ružičasta, naprotiv. Podaci neumitno pokazuju konstantno pražnjenje ruralnih područja, seljenje stanovništva prema većim gradskim centrima, ali i prilično visoku cifru negativnog prirodnog priraštaja. Sela polako ali sigurno nestaju, studenti odlaze na školovanje i ne vraćaju se, a sve je više i kompletnih porodica koje ovde prodaju sve i odlaze za Beograd u potrazi za boljim životom.

Razlozi za ovako sumornu sliku su višestruki, a ono što je najgore, navedene tendencije nastaviće se i u budućnosti ako se hitno ne preduzmu radikalnije mere, kojih u ovom trenutku nema na vidiku. Da bi se bar donekle popravila ovako porazna statistika, prvi i najvažniji korak trebalo bi da napravi država kroz podsticaj rađanja, izgradnju nedostajuće infrastrukture ali i dovođenja investitora i zapošljavanje znatnijeg broja stanovništva ovoga kraja, što bi donekle zaustavilo migracije i brz pad ukupnog broja stanovništva ove lokalne zajednice.

Prema profilu opštine Ivanjica, sačinjenom za 2016. i prethodne dve godine od strane Republičkog zavoda za statistiku i Devinfo baze podataka namenjene za praćenje razvoja, planiranje i izveštavanje, ovaj grad je za samo pet godina izgubio 1.598 stanovnika. Navedeni podatak je još alarmantniji ako se uporedi sa popisom iz 2002. godine. Od tada nas je manje za čitavih 5.000.

Trenutna stopa prirodnog priraštaj je alarmantna i iznosi – 5 promila. Ilustrativan je podatak da je tokom 2016. godine rođeno 221 dete, dok je u istom periodu umrlo 374 lica. Tokom 2014, 2015 i 2016. godine na području opštine Ivanjica sklopljen je 381 brak, dok je u istom periodu zabeleženo 75 razvoda bračnih zajednica.

Samo jedno dete ima čak 48,5 odsto porodica, dvoje (44,64%), troje (7,92%), četvoro (0,77%) i petoro samo 0,17% porodica.

Prema istom profilu, prosečna starost stanovnika je 44 godine, životni vek 76 godina, a na kvadratnom kilometru površine živi samo 28 ljudi. Ukupan broj radno sposobnih (15-64 godine) stanovnika je 10.440, dok prosečno u jednom domaćinstvu živi 3,03 člana.

Krajem 2016. godine u ivanjičkoj opštini je bilo 7.688 zaposlenih, dok je u Nacionalnoj službi za zapošljavanje tada bilo evidentirano 4.186 lica. Prosečna neto plata onih koji rade iznosila je 31.613 dinara. Stopa rizika od siromaštva u istom periodu bila je vrlo visokih 35,9 odsto.

Svega ovog su svesni građani Ivanjice, oni statistiku gledaju pred očima, kao i lokalna samouprava kojoj su ruke poprilično vezane. Ako išta može da uteši jeste činjenica da je ovakav prizor tihog ali sigurnog nestajanja prisutna i u drugim krajevima zemlje. Ali mirenje sa tim dovodi do podatka da nas je u Srbiji svake godine za oko 35.000 manje.

Ako se ovaj trend nastavi, a po svoj prilici hoće, 2041. godine u ivanjičkoj opštini živeće samo 26.420 stanovnika.

Nakon drame koja  se nedavno odigrala u Arilju kada je rodbina iz kuće pokušala da iseli Stojanku Vukotić i njenu staru majku, sličan scenario dogodio se u Ivanjici, u naselju Ratkovac. Uroša Milojevića rođeni brat posle više decenija provedenih u porodičnoj kući danas je poslao na ulicu.

Skrhan bolom i tugom Uroš je kada su stigli sudski izvršitelji zagrlio sliku pokojnih roditelja i zaplakao a nedugo zatim intervenisala je ekipa hitne pomoći i nesrećnog čoveka odvezla u zdravstvenu ustanovu, kako bi mu se ukazala lekarska pomoć.

Njegova supruga Anica, iako su iz kuće izbačene gotovo sve stvari, nije htela da napusti prostorije koje je, kako kaže, gradila sa svojih deset prstiju, mučila se i patila da bi starost dočekala ovde.

• Neću da izadjem, neka mi rade šta hoće. Možda moj dever ima papir, ali istina je u mom srcu i kod ovih ljudi, komšija, koji znaju ko je i kako ovo gradio. Mučili smo se, moj Uroš je za malo bez života ostao, sedam operacija ima i da dočeka da ga brat rođeni ovako nasamari. Bruka je ovo velika i teška.-priča Anica kroz suze.

Kako tvrdi Uroš, trojica braće su još osamdesetih godina kupili od komšije plac u kome su novčano ravnopravno učestvovali. I kuću su gradili zajedničkim snagama, s tim što je Uroš najviše zaplatio jer je jedini bio u Ivanjici. Ostala dvojica slali su novac za gradnju, svako svog dela kuce dok je Uroš podigao kredit koji i danas otplaćuje. Jedan brat živi u Beogradu, a drugi, koji je sada prema papirima vlasnik svega i iseljava Uroša iz kuće, u Švajcarskoj .

• Mi smo to sve sporazumno gradili, svakom bratu po jedan sprat. Plac smo kupili od čoveka, kako je to bilo osamdesetih, nismo ga ni prevodili, računao sam ljudi smo, braća, nema potrebe da vodim računa o tome. Svako ko zna mene i suprugu može posvedočiti koliko smo se trudili da ova kuća bude izgrađena, ali eto, zlo je šta se nakon toga dogodilo. Nismo mogli nikako da nađemo zajednicčki jezik sa tim bratom koji je u Švajcarskoj, ali bez obzira na sve, na pamet mi nije padalo da on može tako nešto da uradi. Ali čovek je situiran i očigledno da je završio posao kako je trebalo za sebe. Naime on je 2009. godine legalizovao i preveo na sebe čitav ovaj plac i valjda upisao kuću. Ne razumem se najbolje u te pravne stvari, samo znam da je Apelacioni sud doneo rešenje da mi moramo iz sopstvene kuće da se iselimo.-priča Uroš skrhan bolom.

Milojevići kažu da ne znaju ni gde ni kuda poći u poodmaklim godinama, ostali su bez svega, gotovo na ulici. Ali, kako tvrde, neće odustati od borbe za ono što je njihovo. Boriće se za svoj dom a podrška im stiže od ćerki, komšija  i velikog broja prijatelja.