Moravički okrug je dao četiri predsednika Srbije (nekada je to bio predsednik Skupštine, a potom predsednik Predsedništva). Bili su to: Petar Stambolić (Brezova, 1912 – Beograd, 2007), predsednik Skupštine (1953–1957), Miloš Minić (Preljina, 1914 – Beograd, 2003), predsednik Skupštine (1967–1969), Dobrivoje Vidić (Čačak, 1918 – Beograd, 1992), predsednik Predsedništva (1978–1982) i Ivan Stambolić, predsednik Predsedništva (1986–1987). Ivan je bio najmlađi među njima i sa najtragičnijim krajem.

IVAN STAMBOLIĆ, pravnik, političar, predsednik SR Srbije, rođen je u Brezovi, kod Ivanjice 5. novembra 1936. godine. Njegov otac Miodrag (1908–1995, završio poljoprivrednu školu, predratni zadrugar, prvoborac, narodni poslanik, predsednik Moravičkog sreza) i majka Milunka (1906–1998, rođena sestra Petra Stambolića, uzorna domaćica i majka, pomagač siromašnih i bolesnih) imali su pet sinova: Vukašina (1927–2013, završio filozofski fakultet, predsednik Saveza studenata Jugoslavije, narodni poslanik, član CK SK Srbije), Draška (1932–1993, primerni poljoprivrednik, odbornik i predsednik Mesne zajednice Brezova), Miloša (1934, završio književnost, glavni urednik i generalni direktor Nolita), Ivana i Miluna (1948, arhitekta, projektant nekoliko objekata i spomenika).

Osnovnu školu pohađao je u Brezovi, a niže razrede gimnazije u Užicu i Ivanjici (1951/52), pa završio industrijsku školu u Rakovici kod Beograda. Diplomirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu, studirajući uz rad. Kao kvalifikovani radnik radio je u Fabrici reznog alata i CER-u u Čačku, zatim u Industriji motora i traktora u Rakovici. Više puta biran je za narodnog poslanika. Obavljao je odgovorne dužnosti: direktor Doma omladine u izgradnji u Beogradu, generalni direktor Združenog preduzeća „Tehnogas“ u Beogradu (1965–1975), predsednik Privredne komore Beograda (1975–1976), sekretar Izvršnog komiteta Predsedništva SK Srbije (1976–1978), predsednik Izvršnog veća Skupštine Srbije (1978–1982), predsednik Gradskog komiteta SK Beograda (1982–1984), predsednik CK SK Srbije (1984–1986), predsednik Predsedništva SR Srbije (1986–1987). Sa ove poslednje dužnosti smenjen je u decembru 1987. godine. Potom je bio predsednik Jugoslovenske banke za međunarodno ekonomsku saradnju – JUBMES (1988–1997). Na ovu dužnost podneo je ostavku i otišao u penziju.

Otet je 25. avgusta 2000. za vreme rekreacije u parku Košutnjak u Beogradu. Istog dana je ubijen i zakopan u jamu u šumi na Fruškoj gori. Posmrtni ostaci pronađeni su 27. marta 2003, a sahranjeni 8. aprila 2003. u porodičnoj grobnici na Topčiderskom groblju u Beogradu. Pravosnažna presuda, po kojoj je kao inspirator i nalogodavac naveden Slobodan Milošević, a kao ozvršioci osuđeni pripadnici Jedinice za specijalne operacije, doneta je 2007. Na inicijativu njegovih prijatelja i poštovalaca, u Košutnjaku mu je podignuta spomen-česma.

Objavio je više članaka, rasprava i knjiga. Autor je knjiga: Poslovna funkcija u udruženom radu (Institut za političke studije Fakulteta političkih nauka, Beograd, 1978), Direktor u samoupravljanju (Rad, Beograd, 1978), Savez komunista Srbije u borbi za društveno-ekonomske preobražaje i razvoj socijalističke samoupravne demokratije (Komunist, Beograd, 1986), Rasprave o SR Srbiji 1979–1987. (Globus, Zagreb – Delo, Ljubljana, 1988), Put u bespuće – odgovori Ivana Stambolića na pitanja Slobodana Inića (Radio B92, Beograd, 1995), Koren zla (Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Beograd, 2002), Žrtve: Ivan Stambolić Slavku Ćuruviji (Nauka i društvo Srbije, Beograd, 2006).

Odlikovan je Ordenom rada sa srebrnim vencem i Ordenom bratstva i jedinstva sa zlatnim vencem. Sa suprugom Katarinom imao je sina Veljka i kćerke Tijanu i Bojanu (koja je pod nerazjašnjenim okolnostima nastardala u saobraćajnoj nesreći 1988. godine).

O njemu su napisane knjige: Istraga je u toku… slučaj Ivana Stambolića, Radio B92 i Odbor za oslobađanje Ivana Stambolića, Beograd, 2001; Latinka Perović: Slučaj Ivan Stambolić, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji i Odbor za oslobađanje Ivana Stambolića, Beograd, 2001; Milivoje Popović: Beleške o Ivanu Stamboliću i o događajima i ljudima pre i posle Osme sednice (iz dnevnika 1983–1990), Prometej, Novi Sad, 2004; Latinka Perović: Dominantna i neželjena elita, Dan graf i RTV, Beograd, 2015.

autor teksta / Svetislav Lj. Marković

IVANJICA – Na dva kilometra od centra Katića u zaseoku Đurišići zubu vremena odolevaju porodične kuće Petra i Ivana Stambolića, dvojice Ivanjičana koji su obeležili partijsku i državnu vlast bivše Jugoslavije. Odavde su obojica krenuli u svet i tokom života ostvarili zavidne karijere na viskom državnim funkcijama. Danas su kuće prazne, vrata zaključana ali je još uvek živa uspomena na najpriznatije ličnosti ovog kraja.

Mladim naraštajima imena dvojice velikana gotovo da su nepoznata, ali ih se zato komšije u selu i stariji građani sećaju tvrdeći da su na svoj način proneli slavu ivanjičkog kraja širom zemlje i sveta.

Prema ideološkim načelima, mišljenja o nima su podeljena, ipak se svi slažu da je reč o porodičnim, dobrim ljudima koji su zaslužili više od onoga što im je život na kraju doneo.

Uspomenu na Ivana u ovom zaseoku čuvaju brižno uz puno poštovanja. Petra su, kažu, manje viđali.

Ivan Stambolić je rođen 5. novembra 1936. godine u Brezovi kod Ivanjice. Pošto su dvojica od trojice starije braće otišla na fakultet, Ivan je u Rakovici završio industrijsku školu a kasnije uz rad diplomirao na Pravnom fakultetu u Beogradu.

Direktor preduzeća  Tehnogas postao je 1965, dok je njegov zamenik bio Slobodan Milošević, koga je Stambolić upoznao za vreme studija i koji će mu sve vreme tokom karijere biti naslednik na upražnjenim foteljama.

Za predsednika Vlade Srbije izabran je 1978. godine, šest  godina kasnije postaje predsednik Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije, a 1986. postaje predsednik Socijalističke Republike Srbije. Iste godine Miloševiću daje odlučujuću podršku za izbor na mesto predsednika CK SK Srbije.

Dolaskom na čelo partije, Milošević ojačava aparat i započinje otvoren sukob sa Ivanom Stambolićem na VIII sednici CK SK Srbije, koja drastično menja tok srpske politike. Stambolić na svojoj dužnosti ostaje još kratko kada biva smenjen.

Neposredno nakon odlaska sa funkcije predsednika (1988.), doživeo je tešku porodičnu tragediju. U saobraćajnoj nesreći kod Budve poginula mu je dvadesetčetvorogodišnja ćerka pod sumnjivim okolnostima. Na predlog saveznog premijera Ante Markovića izabran je za direktora Jugoslovenske banke za međunarodnu ekonomsku saradnju, ali je i sa te funkcije smenjen zahvaljujući Miloševiću koji u njemu opet vidi konkurenciju.

Neposredno pred savezne izbore 2000. godine, za koje se pominjalo da bi mogao da istupi kao kandidat za predsednika Savezne Republike Jugoslavije, otet je 25. avgusta za vreme rekreacije u Košutnjaku i od tada mu se gubi svaki trag.

Posmrtni ostaci Ivana Stambolića pronađeni su 28. marta 2003. godine na Fruškoj gori. Ubijen je istog dana kada je i otet, od strane pripadnika JSO MUP-a Srbije. Sahrana je obavljena na topčiderskom groblju uz najviše državne počasti, na insistiranje Vlade Srbije.

Napisao je tri knjige. „Direktor u samoupravljanju“, „Rasprave o Srbiji“ i „Put u bespuće“. Za sobom je ostavio suprugu Katarinu, sina Veljka, kćerku Tijanu i unuka Uroša.

Petar Stambolić je bio inženjer agronomije, jedan od najuticajnijih političara Srbije u drugoj polovini prošlog veka, rođen je u selu Brezova, opština Ivanjica, 12. jula 1912. godine.

Veoma rano pristupio je međuratnom revolucionarnom pokretu, a 1935. godine primljen je u ileglanu KP Jugoslavije. Tokom Drugog svetskog rata Petar Stambolić je obavljao najviše ratne i partijske dužnosti. Nosilac je ordena narodnog heroja. Do formalnog odlaska sa političke scene sredinom sedamdesetih, Petar Stambolić je obavljao najodgovornije partijsko-političke i državne dužnosti u Srbiji i SFRJ. Bio je predsednik Vlade SFRJ, predsednik Predsedništva SFRJ, član Predsedništva SFRJ i CK SKJ.

Hroničari zbivanja u Srbiji i Jugoslaviji od sredine tridesetih godina, tvrde da je Petar Stambolić bio možda i najbolji poznavalac novijeg perioda srpske i jugoslovenske istorije. Ogromna je šteta što nije obelodanio svoju istinu o tom burnom vremenu. Umro je 21. septembra 2007. godine u 95. godini.