Vršilac dužnosti predsednika Fudbalskog saveza Srbije, Marko Pantelić, je u Izvršnom odboru krovne organizacije srpskog fudbala razrešio dužnosti Dragomira Lazovića. Ovo se dogodilo samo nekoliko dana nakon što je klub iz Ivanjice podneo zahtev za proširenje elitnog takmičenja iz koga su ispali zajedno sa Radom.

Pantelić, koji vodi Savez od odlaska Slaviše Kokeze, je na Lazovićevo mesto danas imenovao Miloša Đelmaša, kao novog člana Izvršnog odbora FSS.

Tim povodom prvi čovek Javora i Zajednice klubova Superlige i Prve lige Srbije, Dragomir Lazović oglasio se otvorenim pismom koje prenosimo u celosti:

Pismo Marku Panteliću,

Po osnovu člana 46 statuta član IO  ima pravo predloga za uključenje tačaka u dnevni red, moj predlog je bio razlog za smenu (kršenje svih zakona i principa).

Dopuna se odnosila na dve tacke;

• Regularnost takmičenja Super lige u sezoni 2020/2021
• Format takmičenja 2021/2022

Nemaš ti Panteliću problem sa Lazovićem, već sa sobom. Tvoja odluka prema čoveku koji klub vodi bez mrlje 23 godine je čin moguć samo ljudima koji poštovanje nemaju. Takva mi odluka čak itekako prija…mada je zakonski nelegitimna (dokazaće se). Ja u fudbal dajem i od njega ne uzimam. Dva puta su mi oteli osvajanje kupa…pre tri godine sam na brutalan način ispao iz Super lige. Ali ova poslednja sezona tj. prolećni deo u kom si  ti predsednik je GENOCID (uništenje). Uništeno je ali baš sve!!! Zato Panteliću ne očekuj po cenu bilo čega da ću prihvatiti da plač uništenih mladih sportista, uništenog kluba, uništene istorije kluba, a sve zbog nameštenih utakmica GURNEM ISPOD TEPIHA! To rade mali i nemoralni ljudi ili klimoglavci sitnih interesa. I nemaš potrebu zvati članove Izvršnog odbora i lobirati ih da se ne priča o regularnosti! Nikada se ništa nije sakrilo! Nemoj praviti SREĆU NA TUDJOJ MUCI…to je prokleto. Pokaži hrabrost pa izvuci iz fioke (sakrivene) prijave UEFE pa donesi odluke kao u Prvoj ligi Srbije ili se sudari sa još boljim odlukama!

To što udaraš po već uništenima to se zove NEMOĆ.

E, te „nemoćne“ i nepravedno uništene braniću ja i pošteni deo fudbalske Srbije!

Moje učešće u fudbalu bez ključnih odluka o spasenju uništenog kluba je upitno, ali ono što nikada biti neće jeste poštenje.

Nakon dugog sudskog postupka i nedavne drame, kada su sudski izvršitelji iz rođene kuće izbacili Uroša Milojevića iz Ivanjice, iz Švajcarske je stigao njegov brat Radoje, čovek koji je kako Uroševa porodica tvrdi, zaslužan za sve njihove patnje u poslednjih desetak godina, valjda u nameri da preuzme sve tri etaže doma koji su skoro pre 40 godina zajedno gradili. Međutim u prizemlju, gde su sve to vreme i živeli, ostala je sama Uroševa supruga Anica. Ona nije htela da napusti porodični dom, ali iz njega danima ne izlazi. Hranu joj kroz prozor dostavljaju ćerke Marija, Ivana i Dragana, dok se njihov otac Uroš povukao u porodičnu kuću u Kušićima. Njegove ćerke tvrde da su ga sklonile kako ne bi trpeo naknadne torture jer je bolestan, a samo izbacivanje iz kuće veoma teško je podneo, završivši u hitnoj službi ovdašnjeg Doma zdravlja.

Rođeni brat Radoje, kako Uroševe ćerke svedoče, sa sobom je doveo i momka svoje mlađe ćerke, koji je pre par dana pokušao da zakuje sve prozore i vrata u prizemlju kuće u naselju Ratkovac. One su slučaj prijavile ivanjičkoj policiji, plašeći se za sudbinu svoje majke, koja je pre suprugovog izbacivanja, devera Radoja tužila za priznavanje stanarskog prava, jer u ovom trenutku nije bilo drugog pravnog leka, a spor o dokazivanju vlasništva nad delom kuće, u međuvremenu je završio pred Vrhovnim sudom Srbije.

U razgovoru za InfoLIGU, sve tri Uroševe ćerke, svedočile su o događajima koji su im kako kažu u poslednjih desetak godina zagorčale život. Verovale su u istinu i pravdu, od nadležnih institucija očekivale pomoć po zakonu, a na kraju su njihovi stari i bolesni roditelji završili na ulici. Poniženi, obespravljeni, izigrani i prevareni od svih. Pre svega stričeva Radoja i Branka, a onda pravosuđa i lokalnih institucija.

• Iako je Uroš imao sve papire o gradnji kuće, potvrde o podignutom stambenom kreditu za gradnju svog dela, čak i fotografije i uz veliki broj svedoka, Apelacionom sudu u Kragujevcu to nije bilo dovoljno pa je presudio u korist Radoja“, kaže Uroševa najstarija ćerka Dragana.

Kada su Milojevići kupili zajednički plac sedamdesetih godina prošlog veka da na njemu grade trospratnu kuću, za svakog brata po jednu etažu, njihov pokojni otac Đurđe koji je živeo u Kušićima, prodao je dva para volova i ostalu stoku kako bi ga isplatili sada već pokojnom Momčilu Karapetroviću.

Radoje je godinu dana pre kupovine placa otišao da radi u Švajcarsku, odakle je kasnije povremeno dolazio i lično plaćao majstore za svoj deo kuće. Branko je iz Beograda novac slao Urou za svoj deo.

Svi poslovi organizacije, angažovanje zidara, tesara i ostalih majstora bili su povereni Urošu i njegovoj suprugi Anici koji su u vreme gradnje kuće stanovali u Ivanjici. Nikada nisu tražili nadoknadu za bezbroj spremljenih obroka i svoje dnevnice uložene u zajedničku stvar.

• Uroš je u to vreme radio u „Špiku“, u pogonu „Sloga“ i za izgradnju svog dela kuće podigao je stambeni kredit od svoje firme na rok od deset godina. Za ovu tvrdnju postoje dokazi, odnosno potpuna dokumentacija, kaže za naš portal njegova ćerka Marija. U kompletnu dokumentaciju uvid je imao i novinar InfoLIGE.

Uroš je u međuvremenu uredno vodio evidenciju i o tome koliko novaca mu je poslao brat Branko, ali čuva i priznanice o kupovini građevinskog materijala, njegov transport, vodoinstalatere, keramičare i ostale poslove o kojima je vodio računa.

Nakon završetka gradnje kuće, Uroš 1984. godine sam kupuje poseban plac od 5 ari površine, koji se graniči sa zajedničkim, od istog Momčila Karapetrovića, sada suseda. U ugovoru koji su njih dvojica potpisali, kao svedoci stoje Karapetrovićev sin Dragan i Uroševa supruga Anica. Plac je bio plaćen sa tadašnjih 35 miliona dinara.

• Međutim, drama počinje 2008. godine kada Radoje zajednički plac prevodi na sebe, jer je jedini bio potpisnik kupoprodajnog ugovora. Za sagrađenu kuću na njemu podnosi zahtev za legalizaciju samo na svoje ime. Na osnovu dokumenta preuzetog iz katastra nepokretnosti, lokalne institucije  – odeljenje za urbanizam i komunalno preduzeće, Uroša lišavaju vlasništva, izdajući sve papire na Radojevo ime. Niko ga nikada nije pozvao da pita kako se i zašto nakon više od 30 godina bez njegove saglasnosti menja ime vlasnika vodomera i rešenja o urednom plaćanju poreza. I dan danas se telefonski priključak i strujomer vode na moga oca, dok zasebne na svoja imena imaju njegova braća Radoje i Branko. I oni su poreze na gradsko građevinsko zemljište plaćali svako za svoj sprat i o tome postoji evidencija“, kaže Dragana Tešić, Uroševa ćerka koja živi u Užicu.

Situaciju dodatno kako Dragana kaže, komplikuje činjenica da je Radoje i novi plac koji je Uroš kupio sam, preveo na sebe i pripojio onom na kome je sagrađena zajednička kuća. Ona tvrdi da Dragan Karapetrović ne priznaje taj ugovor na kome se potpisao kao svedok, dajući iskaz na sudu da zna da je Uroš pomenuti novac dao njegovom ocu, ali da ne zna za šta. Taj isti Dragan Karapetrović sa Radojem Milojevićem potpisao je 2008. godine novi ugovor o kupoprodaji istog placa, sada vrednog 120.000 dinara.

Pozvali smo Dragana Karapetrovića i ponudili da se izjasni o navodima Uroševih ćerki. Rekao je: „Sve što sam imao da kažem, rekao sam na sudu“.

Uredno smo pozvali i Radoja Milojevića telefonom, ali se on nije javio.

Kompletan slučaj završava na sudu

U prvoj presudi koju je doneo sud u Ivanjici 2012. godine, Urošu je priznato apslutno pravo na vlasništvo dela porodične stambene zgrade, odnosno prizemlja koje se sastoji od trosobnog stana. Radoje međutim ulaže žalbu i spor stiže do Apelacionog suda u Kragujevcu.

U presudi donetoj 27. aprila 2016. godine, navodi se da se Uroš Milojević obavezuje na iseljenje iz svoje kuće, predaju predmetne nepokretnosti svome bratu Radoju i plaćanje troškova u iznosu od 177.000 dinara.

• Nisu vredeli autentični papiri i dokumenta, nisu vredele izjave mnogobrojnih svedoka, nije vredela ni činjenica da moji roditelji ovde žive 37 godina. Ostaje nam borba, uprkos silnim lažima našeg strica Radoja, koji sada tvrdi da je on sam gradio ovu kuću, a svi znaju da je u to vreme bio hiljadama kilometara daleko. Užasnuti smo ponašanjem pravosudnih organa i institucija ovde u Ivanjici. Nećemo stati niti se predati, jer mi jednostavno branimo naše. Roditelji su nam stari i bolesni, otac je sedam puta operisan. Majka ove dane provodi kao u zatvoru jer ne sme da izađe napolje. Pod konstantnim je stresom, uplakana i uplašena za svoj život. I pored svega verujemo u pravdu. Čekamo potvrdu tužbe za stanarsko pravo i rešenje na žalbu našeg oca Vrhovnom sudu ove zemlje“, zaključuje razgovor očiju punih suza, Uroševa ćerka Dragana.

text i foto M.B.