Nakon Drugog svetskog rata jedino mesto u Ivanjici gde su deca mogla da kupe slatkiše bila je kolačarnica Radivoja Stevanovića- Vlauce. Nalazila se u samom centru grada i bila je najomiljenije stecište dece i odraslih. Čuveni medenjaci i drugi slatkiši pravljeni su veštim rukama Radivojeve supruge Jele.

Jela je bila sitna žena i nosila je naočare sa velikim ramom, koje su joj prekrivale celo lice,a bila je pravi velemajstor u spravljanju slatkiša.Svi su je u Ivanjici znali kao Jelu Vlaucinsku. Sa svojim suprugom Radivojem posećivala je sve vašare u Srbiji, a njihovu tezgu krasila su išarana liciderska srca i druge slatke đakonije.

Posle smrti njenog supruga, radnja se zatvorila, a Jela se povukla u miran život.

Iako je poreklom Mađarica, Jela je odlučila da svoj život provede u Ivanjici, gde je obeležila i svoj stoti rođendan. Tada su se okupili brojni novinari, koji su želeli da urade intervju sa Jelom, a na pitanje “Čemu duguje tako dug život”, Jela je bez oklevanja odgovorila: “ Inatu!”. Kada je videla nevericu prisutnih započela je svoju priču:

“Kada sam imala devedeset i neku godinu razbolim se i odem na pregleda kod doktora Boža, koji me je pregledao i strogo rekao da ako hoću da poživim još koju godinu da ne smem alkohol, duvan  i slatkiše ni videti. A ja iz inata da bih što pre okončala svakog dana popušim paklu cigara, popijem pola litra šljivovice i pojedem jednu, a ponekad i dve čokolade. I gle čuda, iz inata produžila život. Ako ovako nastavim, živeću još dugo.”- uz osmeh je pričala Jela.

Jela Vlaucinka posebno je bila poznata po pravljenju izuzetno ukusnih medenjaka.Na pitanje novinara da li je nekome ostavila recept tog slatkiša Jela će ljutito- “Kome da ostavim, sada je sve fabričko i veštačko,niko neće da se bakće sa pravljenjem medenjaka”.

Razgovor sa Jelom bio je prilično dug, ali veoma interesantan.Pričala je i o dogodovštinama na vašarima i kako su momci kupovali devojkama liciderska srca.

Posle ovog intervjua Jela je živela još dve godine i do sada ja Ivanjičanka koja je najduže živela.

Autor: Raško Nešovanović