Ivanjica – U mestu Pridvorica kod Ivanjice danas je vatrena stihija progutala kafanu i stambeni objekat porodice Tomašević. Sve što su ovi vredni ljudi i domaćini sticali gotovo četrdeset godina nestalo je u trenu. Sedmoro ukućana i šestoro sezonskih radnika, trenutno su na ledini.

Domaćin, Predislav Tomašević kaže da se sve desilo tako brzo i da nisu uspeli ni čašu iz kuće da iznesu.

Predsednik opštine Ivanjica, Momčilo Mitrović, rekao je da će lokalna samouprava pomoći u skladu sa mogućnostima jer su ovi čestiti i vredni ljudi, godinama ulagali u svoje domaćinstvo a vatra im je odnela sve.

U ivanjičkom naselju Bioča u Lisi, u ugostiteljskom lokalu tokom veselja preminuo je muškarac M.N. (45). Tačan uzrok tragedije se ne zna, ali je moguće da se nesrećni čovek udavio parčetom mesa koje su mu doktori pronašli u dušniku.

Očevici tvrde da je sedeo sa prijateljima i odjednom mu je bilo loše. Pokušali su da mu pomognu, pozvali su hitnu pomoć koja je odmah stigla na lice mesta.

-Odvezli su ga u Dom zdravlja ali nažalost nisu mogli da mu pomognu, konstatovana je  smrt. Kako su nam rekli pronašli su mu parče mesa pa sumnjamo da se možda udavio, ali tačan uzrok smrti ne znamo , kaže jedan od očevidaca.

Kafana u Ivanjici uvek je predstavljala mesto gde se čovek odmara od života koji je ostavio za njenim vratima. Još iz vremena kada je ivanjička čaršija bila popločana kaldrmom kafane su bile mesta gde se duša otvara u lošem i dobrom raspoloženju.

Strain Vukićević iz Ivanjice imao je retku privilegiju da tokom odrastanja sluša priče najvećih boema Ivanjice koji bi uz čašicu hladne šljivovice besedili o važnim životnim temama.

-Svoje veliko prijateljstvo poslednji boemi Ivanjice krunisali su osnivanjem udruženja penzionera ’’Šljivovica 1980’’.  Osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka u kafani ’’Kod Totare’’ okupljali su se hroničari svog vremena. Nekada u punom sastavu, nekada jedan ili dva člana ali sto, u ćošku, pokraj šanka, nikada nije bio prazan. Članovi ovod društva bili su : Dobrila (supruga Strajina Totare), Nada Džagarište, Rašo Kindać, Božo Ćuzla, Vlade Mujo, Dragoslav Grnčar, Miro Kajovac, Branko Šošinac, Dobrosav Šargin, Vojo Budimirac, Aco Pljuco, Zoran Velimirović i na desetine privilegovanih članova ovog društva.

Organizacija ovog udruženja zasnivala se na statutu koji prenosim u celosti.

Himna društva:

’’Šljiva rodna grana što ne rodi svakog dana?

  Od divnoga tvoga roda dobija se melem voda.’’

• Predsednik i potpredsednik udruženja se biraju jednom godišnje i to na dan koji u kalendaru nosi naziv ’’Čisti ponedeljak’’.
• Članarina udruženja je tri dinara i koristi se jednom mesečno za mrsnu mandžu (jagnjetina, piletina i drugo)
• Članovi društva su u obavezi da jednom u mesec dana donesu meze za šljivovicu, ko šta ima (sir, krompir, paradajz, kiseli kupus…)
• Ponašanje članova mora biti pošteno, drugarski i fer prema svakom međusobno
• Istinu i kulturu društva ’’Šljivovica 1980’’ treba voleti i za nju se boriti.

Napomenuo bih da se uvek pila meka šljivovica (10-11 gradi) koja je morala biti pristojno ohlađena. Važnost koju meze uz rakiju ima, najbolje je opisao čika Raša Kindać, kada je jednom prilikom u nedostatku istog tražio slanik da umače prst i liže so između dve šljivovice.

Takođe, autentično je sačuvana i po neka reč članova sa osnivačke skupštine.

Dobrila: Časno i pošteno smo odradili obaveze prema društvu i porodici. Ostalo je malo vremena za život, iskoristimo to. Uz čašicu dobre šljivovice, meze i prijatnu reč, život će biti mnogo lepši.

Šošinac (Legenda FK ’’Javor’’): Zapovest društva glasi ’’Pijanom članu koji vređa članove za stolom, pokazati žuti karton. Za ponovno vređanje, drugi žuti kartnom što automatski podrazumeva odstranjivanje iz društva.

Vojo Budimirac: Ne primati pijane za sto penzionera i ne mešati se u društva drugih stolova u kafani. Član udruženja ’’Šljivovica’’ mora imati osobine svojstvene humanom čoveku.

Kako ivanjičke kafane i dalje žive, doduše u nekom drugom formatu, ostaje nada da će legendarni boemi Ivanjice nekada dobiti svoje naslednike.- prenosi svoju priču za portal InfoLIGA,  Strain Vukićević.

foto: Privatna arhiva Strain Vukićević

Posle Drugog svetskog rata Ivanjica, iako mala varošica, bila je poznata po dobrim kafanama.U to vreme posebno su goste privlačile Lipa, Lovac i Klekovica, ali kultno mesto starih Ivanjičana bio je hotel Moravica. Svaka od ovih kafana ima svoju istoriju i po mnogo čemu ostale su u sećanju starih Ivanjičana.

Ipak tih 50-tih godina prošlog veka hotel Moravica bila je središte svih događaja u Ivanjici. Izuzetno prostrana prostorija, sa dva stuba  na ulazu, mogla je da primi veliki broj gostiju. Nije Moravica u to vreme bila samo ugostiteljski objekat već i stecište brojnih kulturnih manifestacija. Prve filmske predstave upravo su održavane u ovom hotelu, a posebno interesovanje vladalo je za pozorišne predstava u izvođenju Amaterskog pozorišta iz Ivanjice. Za vreme predstava posetioci bi mezetili i pili i u tišini uživali u kulturnom događaju.

Posebno svečano bilo je u Moravici kada su glumci iz Ivanjice izvodili pozorišne predstave. Mićo Krivokuća-Širet, Bole Nana, Borka Caja, Giga, Vaso i Vida Petrović, Raja Marsičić, Nada Džagarište i mnogi drugi tadašnji građani bili su izuzetno popularni glumci u Ivanjici.Po nekoj tradiciji ova dramska družina izvodila je uglavnom Nušićeve komade. U to vreme hotel je imao veliku binu tako da je bilo mogućnosti da se izvedu i najkomplikovanije Nušićeve predstave. Posle svake predstave gledaoci su ovacijama pozdravljali glumce, a dobro raspoloženje nastavljalo se duboko u noć. Nosilac glavnih uloga uvek je bio Mićo Krivukuća- Širet. U pravom smislu on je bio rođeni komičar i sjajan glumac i  nezamenljivi lik u svim predstavama, ali pored sjajne glume Mićo je imao jednu manu. Nikada nije najbolje naučio tekst pa je na svakoj predstavi sufler imao pune ruke posla.Tako je na jednoj predstavi Mićo slabo naučio tekst i svaki čas prilazio blizu kraja scene da bi bolje čuo suflera, odnosno profesorku istorije Milu Radivojević. U jednom trenutku Mićo je, da bi bolje čuo suflera, napravio komičan geg na koji su se svi nasmejali, i u tom momentu Mili je ispala knjiga, u tom trenutku je uzvuknula „Pade knjiga, jeb’o te Bog“, na šta se Mićo okrenuo i teatralno se okrenuo ga publici i gromoglasno uzviknuo istu rečenicu. Na sreću, svi ostali glumci brzo su reagovali i uskočili u dijalog, zataškavši ovaj propust.

Pored kulturnih zbivanja Moravica bila je i mesto poslovnih razgovora, gde su se uz piće i meze završavali dobri poslovi. Posebno poglavlje legendarnog hotela Moravica predstavljaju orkestri koji su svako veče zabavljali goste.Bili su to orkestri koji su par godina bili u Ivanjici i na neki način srodili se sa meštanima. Orkestar Jaška Šerifovića nekoliko godina uzastopno svirao je  u ovom objektu, a uz njegov orkestar pevala je pevačica Maca, poznata po lepoti, zbog koje je muška populacija Ivanjice provodila svako veče u hotelu. Nažalost,  šarmantan pevačica poginula je u zemljotresu koji je šezdesetuih godina pogodio Skoplje.

Hotel Moravica bila je lider ugostiteljstva Ivanjice sve do izgradnje hotela Parka i Doma invalida.Tada je Moravica jedino bila puna kada bi Fudbalski klub Javor organizovao tombolu.

Danas nema više kultnog hotela, sobe se još uvek izdaju, ali velika sala pretvorena je u diskont Prehranu. Ipak, među starijim Ivanjičanima ostale su uspomene kojih se i danas često sećaju.

Autor teksta: Raško Nešovanović

Na samo par stotina metara od glavne ulice u Ivanjici, nalazi se Ravana, Ivanjičanima dobro poznat lokalitet, koji za ovu varoš nema samo istorijski značaj.

Ovo mesto bilo je popularno izletište pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka, kada bi se gotovo svaki Ivanjičanin, po završetku radnog vremena, uputio u šetnju kroz prelepu prirodu nadomak grada.

Stariji pamte da je Ravana uvek vrvela od ljudi i dečijeg žamora. Tokom dana najmlađi su smišljala razne igre skirvajući se među gustim stablima, a predvečerje bilo je rezervisano za romantične šetnje ljubavnih parova. Nažalost, čini se da danas ovu oazu mira, kako je nazivaju mnogi koji su na Ravani proveli najlepše godine, Ivanjičani zaobilaze.

Poznato je da se na Ravani nalazi Spomenik u obliku zvezde petokrake, posvećen palim borcima u Drugom svetskom ratu, što je čini značajnim istorijskim lokalitetom. Ali ono što malo Ivanjičana zna, jeste da se na tom istom mestu do kraja Drugog svetskog rata nalazila kafana po imenu „Paviljon“. U njoj se, prema rečima hroničara Raška Nešovanovića, okupljala ivanjička elita, pa su uz dobru hranu, vino i muziku, uživali u pravoj boemskoj atmosferi „Paviljona“.

Ukoliko se danas uputite šumom Ravane, kraj staze već je nakon prvog kilometra.

Tokom letnjih vrućina mnogi Ivanjičani spas su tražili u šumi iznad grada, ali ni zimi Ravana nije bila manje posećena.

O tim lepim vremenima svedoči i cenjeni profesor matematike Milomir Stanić, koji je odrastao u kući podno Ravane.

Ravana i danas svojom lepotom oduzima dah. Prioda koja pleni,uspomene koje ne blede tišina sa prizvukom sete u vazduhu, sve je tu osim ljudi. Zaboravljena i usamljena Ravana čeka da joj se Ivanjičani vrate.

Veliki nanos snežnog pokrivača mnogim žiteljima ivanjičke  teritorije onemogućio je prohodan prilaz do kuća. Ipak, meštani sela Bratljeva, nadomak Ivanjice, nisu dozvolili da im to zada glavobolju, nego su odlučili da u veseloj kafanskoj atmosferi dočekaju jutarnje čistače.

Ekipa Info LIGE zatekla je veselo društvo jutros u kafani kod Mire, gde su uz piće I pesmu, proveli čitavu noć.

Iako su uz pesmu dočekali I dolazak struje, ne kriju da su čitave noći pomalo I strepeli, jer se sa njima u društvu našao I komšija koji  je nedavno operisan.