Bojan Ljubenović, jedan od najpoznatijih srpskih satiričara i pisaca, gostovaće u Domu kulture Ivanjica u petak, 24. oktobra, u 19 časova. Povod za susret sa publikom je objavljivanje njegovog novog romana „Otac“, u izdanju izdavačke kuće Laguna.

Posle bestselera „Da je bolje, ne bi valjalo“, autor donosi uzbudljivu, duhovitu i emotivnu priču o raspadu jedne velike države, ali i o unutrašnjoj borbi čoveka sa sobom i svojom prošlošću. Glavni junak romana, psiholog Đorđe Kovač, suočava se sa događajima koji će mu zauvek promeniti život.

Ljubenović je istakao da ovaj roman ne pripada jasno određenom žanru: „Neko će reći da je ‘Otac’ humoristički roman, a neko da je triler. Ja tvrdim da nije ni jedno ni drugo, jer su oba samo alati da bi se ispričala priča koja je odavno morala biti ispričana. Svedočanstvo jednog vremena i ljudi koji su ga oblikovali.“

Bojan Ljubenović (1972, Beograd) autor je više od trideset knjiga aforizama, kratkih priča i romana, među kojima su „Pisma iz Srbije“, „Da je bolje ne bi valjalo“, „Srbin kojekude“ i „Ništa nije smešno“. Njegova dela prevedena su na više jezika i uvrštena u brojne antologije savremene srpske satire. Dobitnik je više od 25 značajnih nagrada, a sarađivao je sa mnogim medijima i pozorištima.

Književno veče u Ivanjici biće prilika da publika iz prve ruke čuje o nastanku romana „Otac“, o vremenu koje inspiriše satiru, ali i o tome kako iz humora nastaju najdublje istine.

Ulaz je slobodan.

„Roman koji se čita u dahu, a nakon čitanja ostaje bez njega“ – ovim rečima je jedan monah opisao roman „Srpsko srce Johanovo“, čija je promocija sinoć održana u Plavoj sali ivanjičkog Doma kulture.

Autor, Veselin P. Dželetović, predsednik udruženja pisaca „Poeta“,  svoj roman napisao je 2010. godine. Do danas knjiga je doživela 13 izdanja, prevode na ruski, francuski, nemački, engleski, grčki, italijanski, jermenski i makedonski, kao i brojne nagrade poput specijalnog priznanja Akademije „Ivo Andrić“.

Dželetović je ovim romanom zagrebao po bolnoj temi trgovine organima, koja je deo tragične sudbine Srba tokom borbe za opstanak na Kosovu. Dotakao se ozloglašene „Žute kuće“ i iskazao istinu koja zaslužuje pažnju. Možda najveća vrednost romana i jeste istina koju nam donosi, ali poetski preoblikovana, bez strašnih i mučnih prizora stradanja.

Pisac je Johana upoznao 2004. godine na srpskom groblju jednog kosovskog sela i tako saznao neverovatnu priču. Johan Vagner, Nemac plemićkog porekla, nakon uspešne transplatacije srca, počinje da sanja nepoznate predele, seosku kuću, plavookog dečaka i pravoslavnu crkvu. Sa tim mislima odlučuje da ode na Kosmet i sazna identitet donora. Nemac doznaje da je čovek zavaljujući kojem je živ zapravo bio kidnapovan i nakon smrti dečakove majke odlučuje da pređe u pravoslavlje, a dečaka usvoji.

Autor smatra da je istina kao voda, polako, ali sigurno nalazi svoj put, kao i to da je morala postojati božanska promisao da upravo on sazna Johanovu priču i uobliči je kako bi došla do što većeg broja ljudi. Pisac ističe i svoju veru u Kosovo i Metohiju jer je to naš zavičaj „a zavičaj i uspomene niko ne može da nam uzme“.  „Kosovo i Metohija je utisnuta u gene svakom Srbinu i progovoriće pre ili kasnije“ – kaže Dželetović.

Roman očekuje i filmsku realizaciju, u čijoj glavnoj ulozi bi se mogao naći naš proslavljeni glumac Miloš Biković, čime bi domet ove istinite priče bio znatno širi.