Kolektiv Osnovne škole Milinko Kušić  danas se komemorativnim skupom oprostio od rano preminule koleginice, učiteljice Ljiljane Ljilje Vučićević:

-Danas je osvanuo dan pun tuge, bola i neverice jer naše Ljilje više nema. Niko od nas  u to još ne može da veruje. Gledam u ovu prostoriju zatečen i nem i neprestano pokušavam da tu, među vama ugledam i njen lik- lik žene, drage  koleginice pune elana i pozitivne energije kojom je plenila. Volela je druženja, trudila se da nas okupi oko sebe i to joj je uvek uspevalo. Pa i danas. Okupila nas je u ovolikom broju da joj odamo počast, a čini mi se da će se sada pojaviti, nasmejati se i reći da sve ovo nije istina i da je još tu, među nama.

Ništa nije nagoveštavalo da će je smrt iznenada, podmuklo oteti od svojih najmilijih: supruga, dece, unučića, prijatelja, kolega , od svojeg II/4. Te male glavice, njeni đaci dans u tišini i okicama punih suza u svojim mislima pozdravljaju se od svoje učiteljice. Nedostajaće im njena ljubav, pogled pun milovanja, njene pohvale i poneki blagi prekori. Neko od njih je možda i ljut jer od nje neće čuti sve ono što se od jedne učiteljice može čuti  do završetka četvrtog razreda. Jer prva učiteljica se mnogo voli.

Roditelji drugaka će LJiljin prerani odlazak razumeti i oprostiti jer znaju da život ponekad ume da bude okrutan, pun gorčine i bola.

LJiljini najmiliji taj bol će večno nositi u svojoj duši, srcu i sećanju.

Bila je uzorna supruga, majka i iznad svega najvoljenija baka.

Bila je dobra komšinica i odana prijateljica.

Kolektiv naše škole je ostao bez svoje uzorne i poštovane koleginice, prijatelja, sestre…

Počivaj u miru draga naša Ljiljo.

Slava joj!

Povodom  smrti medicinskog radnika, Nikole Đurića, u ivanjičkom Domu zdravlja održan je komemorativni skup kome su osim zaposlenih prisustvovali i čalnovi porodice Đurić kao i mnogobrojni Ivanjičani.

Nikola Đurić, rođen je u Ivanjici 11. maja 1963. godine od majke Čedomile,  više medicinske sestre i oca Božidara zubnog tehničara. Krenuo roditeljskim stopama, završio je srednju medicinsku školu, sanitarni smer u Beogradu. Nakon završene škole Nikola  je počeo da radi  u Domu zdravlja Ivanjica, a radni odnos prekinuo je  zbog odlaska u vojsku. Posle odsuženja vojnog roka vratio se  u svoj rodni grad i počeo  sa radom na određeno vreme. Stalni radni odnos zasnovao je u januaru 1984. godine u Higijensko epidemiološkoj službi Doma zdravlja u Ivanjici sa kolegom Blažom koji je , takođe, prerano napustio kolege. Iz braka sa suprugom Olgicom ima dve kćerke, Čedu i Maju. Sa njima se ponosio, za njih borio i za njih živeo.

Kolektiv Doma zdravlja Ivanjica od Nikole se oprostio rečima:

• Nasmejan, vedar, duhovit, optimističan, borben, bio je do poslednjeg dana svog života. Svi mi koji smo zaposleni u ovoj ustanovi susrećemo se sa teškim životnim prilikama pacijenata koji nas posećuju. Nikola je gotovo jedan od retkih koji je u sebi nosio ogroman optimizam i volju da živi i da se bori sa svojom bolešću.  Iako je bio svestan zdravstvenog stanja Nikola nikada nje rekao da je došao kraj i da je sve izgubljeno, borio se i lečio kroz osmeh do samog kraja.  Iza sebe je ostavio mnogo lepih priča i anegdota kojih ćemo se svi sećati. Kažu da jedino inteligentni ljudi mogu biti duhoviti, takav je bio naš Nikola. Sarkastičan, satiričan i parodičan. Kakav god da je bio, nama je bio smešan i mi smo se zabavljali. Zabavljali smo se do suza. Družili, voleli, pomagali… Ostaćeš u našim mislima, i našim srcima zauvek.

U prostorijama Doma  zdravlja u Ivanjici održana je komemorativna  sednica povodom smrti dr Dušana Radivojevića  dugogodišnjeg direktora  ove zdravstvene ustanove.  Kolege, rodbina i  prijatelji  oprostili su se od dr Dušana Radivojevića  kratkim podsećanjem na njegov životni put, uspešnu karijeru i plemenitu profesiju u kojoj je obavljao do odlaska u penziju.

Dušan Radivojević rođen je 18.06.1932 godine u Ivanjici, od oca Milomira Radivojevića i Milice – Mice Radivojević,rođene Vulović. Osnovu školu završio je u Ivanjici, gimnaziju u Titovom Užicu.

Rođen u vremenu koje ga je nateralo, kao i mnoge njegove vršnjake, da sazri pre vremena i shvati da je život borba od koje se ne može pobeći. On nije bežao od odgovornosti, kako za svoj tako i za život društva u celini. Od decembra 1944. pa do kraja rata, sa samo 12 godina priključuje se narodno-oslobodilačkom pokretu. Odmah po oslobođenju nastavlja sa aktivnim radom u pionirskoj i omladinskog organizaciji . U 14.-oj godni postaje i najmlađi član SKOJ-a u srezu Moravičkom a već sa 18  godina i član KPJ-u. Od gimnazijskih dana  njegov društveno politički rad traje bez prekida.

Nakon završene gimnazije upisuje Medicinski fakultet Univerziteta u Beogradu. gde  diplomira 1959 godine.

U novembru iste godine zasniva radni odnos u Domu zdravlja Ivanjica kao lekar-stažer. U februaru 1960. godine  poziv na odsluženje vojnog roka prekida staž, koji nastavlja 1961. godine.Iste godine raspoređen je na poslove i zadatke lekara  opšte prakese u službi opšte medicine gde je izvesno vreme bio i načelnik.

Aktivan društveno politički rad ga ne sprečava da napreduje u struci, 1973. godine uspešno polaže specijalistički ispit  iz interne medicine a u septembru postaje direktor Doma zdravlja što ostaje u kontinuitetu sve do odlaska u penziju 1999. godine.

U Ivanjici zasniva porodicu. Iz braka sa Brankom- njegovom Brankicom, ima sina Milomira- Mićka i ćerku Draganu.

Nepresušna energija koja ga je pokretala, davala je podsticaj da sva svoja znanja i veštine stavi u službu opšteg dobra. Iako opterećen odgovornostima rukovodioca, ni jednog trenutka nije dozvolio da se udalji od struke. Nije bio pasivan posmatrač, već aktivan učesnik  u praćenju  stalnih i dinamičnih promena koje unapređuju medicinsku nauku. Nalazi vremena da se bavi naučnim radom, bilo samostalno ili kao član tima. Rezultati su mnogi objavljeni naučni radovi,od kojih izdvajamo:

• Stanje kardiovaskularnog sistema kod stanovnika Kušića i Ivanjice – koautorski rad saopšten i štampan u odelenju Medicinskih nauka SANU
• Organizacija Doma zdravlja u Ivanjici – autorski rad saopšten na Internacionalnom seminaru UNICEF-a o primarnoj zdravstvenoj zaštiti 1978. godine.

Sva svoja znanja delio je nesebično sa mlađim kolegama i svim zdravstvenim radnicima, uvek stavljajući težište na preventivu kao osnov delatnosti u borbi za zdravlje naroda.

Celokupan njegov rad, kako na unapređenju kvaliteta rada ustanove i struke tako i na unapređenju kvaliteta života šire društvene zajednice, posebno u seoskoj sredini, nije ostao nezapažen.

Ukazom br 36, Predsedništvo Socojalističke Federativne Republike Jugoslavije od 17.06.1980. godine, dr Dušanu Radivojeviću dodeljuje Orden rada sa zlatnim vencem.

Republički sekretarijat za zdravlje i socijalnu politiku 23.03.1982. godine dodeljuje mu naziv primarijusa, koje potpisuje tadašnji pomoćnik republičkog sekretara Dr Aleksandar –Aco Nikolić.

Dobitnik  je zlatne plakete „Dr Dragiša Mišović“, diplome Lekarskog društva Jugoslavije, kao i mnogobrojnih zahvalnica i drugih priznanja. U svojoj sredini živi i radi prepoznat kao priznat i cenjen građanin.

• Mogli bismo u nedogled nabrajati sva njegova zaduženja, odgovornosti i priznanja,ali ne verujem da ćemo ga pamtiti po tome. Mi koji smo imali čast da deo svog radnog veka podelimo sa Dr Duškom kao kolegom i rukovodiocem, pamtićemo ga po nečem mnogo važnijem i trajnijem. Kao čoveka koji je uvek bio spreman da pomogne kad i koliko je mogao,ponekad i više od toga.  Kao rukovodioca koji je voleo Dom zdravlja kao svoju kuću i sve zaposlene kao svoju porodicu, bez obzira da li su se uvek i u svemu slagali ili ne. Maksimu „Pacijent je uvek u pravu“, uspevao je na samo sebi svojstven način da okrene pred očima javosti u korist zaposlenog,j er njegovi radnici su uvek bili najbolji. Sva značenja te maksime raspravljala su se daleko od javnosti u četiri oka. Kao rukovodioca uvek spremnog na neobavezna druženja sa radnicima ne skrivajući ponos što je na čelu kuće u kojoj rade najbolji i najlepše žene u Ivanjici. Iako pritisnut velikim obavezama nije zaboravljao male stvari od kojih je život satkan. Ni jedan 8. mart, 1.maj ili Nova godina nisu ostali bez toplog stiska ruke i dobrih želja, od srca.Pamtićemo ga kao čoveka koji je svoj zadnji radni dan završio pozdravljajući se sa svima ponaosob, uz jedno ljudsko – „ostajte dobro i oprostite ako nešto nije bilo“…. Nije se opraštao, samo pozdrav do novog susreta. Svaki susret sa ljudima iz Doma zdravlja, prilika koja se ne propušta  ma koji povod  bio, jer ima ljubavi koje se nikad ne zaboravljaju. Ne pamtimo ljude po vremenu, već vreme po ljudima. Čovek, lekar, rukovodilac, gospodin, intelektualac….Dr Duško,ostavio je iza sebe vreme koje ćemo po njemu pamtiti.-ovim rečima od dr Dušana Duška Radivojevića oprostio se kolektiv Doma zdravlja-Ivanjica.