Ivanjica – U podnožju Golije, u selu Devići kod Ivanjice, živi desetočlana porodica Metić čija je životna priča poslednjih dana dirnula mnoge ljude. Nakon što je javnost saznala u kakvim uslovima odrastaju njihova deca, pomoć je brzo počela da stiže.

Porodicu su danas posetili predsednik opštine Ivanjica Aleksandar Mitrović, njegov pomoćnik Milutin Krivokuća, direktor škole Radojica Ćirović, kao i meštanin Radoica Stojković.

Tokom razgovora sa domaćinom, dogovoreni su i naredni koraci kako bi se porodici pomoglo da obezbedi sigurniji i dostojniji dom za svoju decu. Plan je da se u narednom periodu obezbedi materijal i podrška kako bi kuća u kojoj žive bila završena i prilagođena potrebama velike porodice.

Zaposlene u kompaniji Planeta Sport poslale su pakete sa patikama i loptama, čime su ispunjene neke od skromnih želja dece koja do sada nisu imala ni osnovnu sportsku opremu. Pored toga, porodici su uručeni prehrambeni paketi, slatkiši za najmlađe, a mališani su dobili i bicikl koji će im mnogo značiti u svakodnevnim obavezama.

Posebno ohrabrujuća vest stigla je i od direktora škole koji je obećao da školarci iz porodice Metić više neće morati da pešače dva kilometra kroz planinski kraj kako bi stigli na nastavu.

U domu porodice Metić, gde se uz mnogo rada i truda odgaja šestoro dece, ova poseta donela je novu nadu. Sada smo svi na potezu kako bismo pomogli ovoj porodici,  jer njihov osmeh uspeh je svakoga ko se uključi u akciju.

Božić je ove godine u Crnjevu obeležen na poseban i veoma lep način, na igralištu osnovne škole ’’Kirilo Savić’’. Oko stotinu meštana, od najmlađih do najstarijih, okupilo se kako bi zajedno proslavili jedan od najradosnijih hrišćanskih praznika, u atmosferi ljubavi, sloge i međusobnog poštovanja. Ovo okupljanje nije bilo samo praznično slavlje, već istinski susret komšija i prijatelja, koji su pokazali koliko su zajedništvo i solidarnost dragoceni u svakodnevnom životu.

Nakon svešteničkog blagoslova, usledilo je tradicionalno lomljenje česnice, a najviše radosti i sreće, kao i svake godine, pripalo je mališanima. Uz bogatu trpezu, toplu i prijateljsku atmosferu, okupljeni su uživali u duhu pravoslavnog Božića, deleći osmehe, razgovore i prazničnu radost.

Ovaj događaj predstavljao je povratak korenima i podsećanje na prave vrednosti – na to koliko je važno biti uz svoj narod, negovati dobrosusedske odnose i čuvati prijateljstva.

Ivanjica -Petočlana porodica Graovac svoju mirnu luku našla je u Ivanjici i za primer je mnogima koji su poklekli pred životnim nedaćama. Ni vihor rata, ni izbeglištvo nisu uticali na Ivanu i Miloša da krenu od nule, izrode tri sina,  Djurađa, Vukana i Uglješu i započnu uspešan biznis uzgajanja ribe. Oluja ih je  proterala u Kanadu a sve te godine Miloš je imao samo jedan san, da se vrati u Srbiju i svoju decu podiže pod okriljem pravoslavnog neba.

Graovci su toplinu rodnog kraja, Ivanine Romanije i Miloševe Dalmacije, pronašli u maloj srpskoj varoši ponosni na činjenicu da im deca odrastaju po hrišćanskim načelima. Trojica mališana krštena su u manastirima Mileševa i Studenica, a već su naučeni da pomažu roditeljima i rade kako bi razvili biznis i proširili ribnjake.

Dosta odricanja, truda i rada je pred Graovcima kako bi osigurali egzistenciju ali ono što im je najvažnije je činjenica da su u Srbiji sa svojim narodom, a ta vrsta ljubavi i odanosti nema cenu.

Poštenje, dobrota, pravednost i veliko srce srpskog  naroda podstaklo je američki par Jennifer i Jonahtana da u Prilikama kod Ivanjice zasnuju svoj dom i prelaskom u proslavnu veru dobiju nova krštena imena – Dragana i Jovan. Srbiju su prvi put posetili novembra 2020. godine kada su se zaljubili u prirodne lepote naših krajeva, ali i oduševili gostoljubivošću koju naš čovek nosi u srcu.

Kao pripadnici mormonske crkve u državi Njujork Jennifer i Jonathan su bili veoma aktivni, međutim pravi mir i utehu našli su u pravoslavlju.

Prema rečima sveštenika Priličke crkve, Aranđela Petrovića, susret sa ovim američkim parom bio je zaista nesvakidašnji.

Iako im deluje jako komplikovana gramatika srpskog jezika, Jennifer i Jonathan naš jezik aktivno uče otkad su stigli jer kako kažu žele u potpunosti da se poistovete sa svojim novim okruženjem. Svoj mir i duhovno utočište našli su u Srbiji gde će emotivnu vezu krunisati i brakom.

Dan zaljubljenih – 14. februar je za mnoge čaroban datum! A atmosfera ljubavi, zaljubljenosti i ushićenja se oseća danima koji mu prethode, kako u okićenim prodavnicama tako i na sajtovima gde se postavljaju dekoracije koje asociraju na ljubav – srca, crveni baloni, ruže… Na društvenim mrežama sve „pršti“ od ljubavnih statusa i obilja emotikona. Jednom rečju: romantika se oseća u vazduhu!

S druge strane, za one koji su sami i koje ovaj dan posebno ne inspiriše, postoji alternativa ovoj ,,ljubavnoj” priči. Slučajnost ili ne: isti datum ima više opcija!

Pravoslavni vernici 14. februara slave Svetog Trifuna, dok katolici na ovaj dan obeležavaju Svetog Valentina. Sa druge strane, trgovci su 14. februar imenovali u Dan zaljubljenih. Praktično i za vernike i za one koji su manje (ili uopšte nisu) religiozni 14. februar svakako nije običan datum.

Za neke verujuće ljude, obeležavanje dva praznika istog dana može delovati zbunjujuće, pa se možda i pitaju –  kom se svecu prikloniti i da li bi trebalo slaviti Dan zaljubljenih?! Hajde da to malo bolje pojasnimo.

O Svetom Trifunu i Svetom Valentinu

Ako nemate voljenu osobu ili jednostavno niste zaljubljeni, još uvek možete da slavite 14. februar kada je dan Svetog Trifuna, u narodu poznatiji kao praznik vina, vinogradara i baštovana.

Ko je bio Sveti Trifun?

Sveti Trifun je mučenik iz trećeg veka, koji je posedovao isceliteljske moći. Trifun i njegove molitve izlečile su mnoge ljude koji su bolovali od raznih bolesti. Takođe je izlečio ćerku rimskog cara Gordijana, koja je patila od ozbiljne mentalne bolesti koju nijedan lekar nije mogao izlečiti. Zbog toga je od cara nagrađen brojnim poklonima, koje je delio siromašnima.

Ipak, tokom vladavine rimskog cara Decija (koji je rođen na teritoriji današnje Srbije), pretrpeo je stravična mučenja i na kraju umro. Verujući u čudesnu snagu molitve svetog Trifuna, Srpska pravoslavna crkva uspostavila je poseban molitveni čin koji se vrši na poljima, u baštama i vinogradima.

Običaj je da vinogradari 14. februara posete svoje vinograde, da orezuju vinovu lozu i prelivaju je vinom kako bi vratili energiju vinograda. Veruje se da je Sveti Trifun upravo u vinogradima tajno venčavao zaljubljene parove koji zbog određenih razloga nisu mogli biti venčani na „regularan“ način (razlika u staležu, ugovoreni brakovi i sl.)

Tako je Sveti Trifun postao u narodu poznat kao zaštitnik vinogradara i proizvođača vina, a o dodatnim aktivnostima oko venčavanja nije se previše pričalo.

Za razliku od praznika Svetog Trifuna, obeležavanje Svetog Valentina povezano je sa tradicijom dvorske ljubavi i tipično je za zaljubljene parove da obeležavaju ovaj dan.

Proslava dana Svetog Valentina je postala globalizovana, čak se i veliki broj mladih ljudi iz Srbije putem anketa izjašnjava da 14. februara slave Svetog Valentina. Naravno, dobar trgovački marketing je „odgovoran“ za ove promene.

A ko je bio Sveti Valentin?

Sveti Valentin je bio sveštenik. Živeo je u trećem veku i stradao kada je car Кlaudije II u starom Rimu zabranio brakove za mladiće, buduće vojnike. Uprkos zabrani, Valentin je ipak nastavio tajno da venčava parove, sve dok nije otkriven, a zatim pogubljen 14. februara 269. godine.

Prema legendi, Valentin je pre svoje smrti poslao pismo slepoj ćerki tamničara, potpisano rečima „od vašeg Valentina“. Pismo je bilo znak zahvalnosti za njenu dobrotu i ispostavilo se da je imalo isceliteljsku moć, jer je devojka povratila vid nakon što je primila pismo.

Od tada se veruje da muškarci svojim devojkama i ženama treba da šalju ljubavne poruke (bar na taj dan) i da je Sveti Valentin zaštitnik zaljubljenih.

Dan zaljubljenih – komercijalizacija praznika ili Dan ljubavi?

Čovek je po prirodi biće koje je stvoreno da voli. Nije pogrešno slaviti ljubav, ako se ona proslavlja na pravi način. Bilo da je čovek vernik ili ne, ljubav je univerzalna i vredna bar jednog dana u godini.

Neki smatraju da je obeležavanje Dana zaljubljenih nepotrebno i da je to vid komercijalnog iskorišćavanja. Ovo je racionalno razmišljanje jer možemo primetiti da se svuda u svetu gubi duh ljubavi i zamenjuje darovanjem skupim poklonima, a to ne bi trebalo da je ideja ovog dana.

Iz SAD nam stiže vest da je tokom 2020. potrošeno 2,3 milijarde dolara na kupovinu ruža, koje se smatraju najpopularnijim poklonom na Dan zaljubljenih.

Ali postoje i drugi načini da se iskaže ljubav. Recimo, u Vrnjačkoj Banji na Mostu ljubavi, parovi metalnim katancima simbolično „zaključavaju“ svoju ljubav, a svake godine se organizuje i takmičenje u najdužem poljupcu. Ovi parovi veličaju svaki trenutak proveden sa svojim partnerom, potvrđujući važnost zajedničkog odnosa i na Dan zaljubljenih.

Dan zaljubljenih iz ugla onih koji vole

Nigde nije zapisano da se ljubav vrednuje luksuznim poklonima ili skupim bračnim putovanjima. Mnogi parovi će potvrditi da im to nije potrebno i da bi 14. februar najradije proveli u miru, sa čašom vina u ruci i sa partnerom u zagrljaju.

A to je za ljubav i dugotrajnost zajedničkog života, značajnije od komercijalnih poklona koje nameće potrošačko društvo.

InfoLIGA/Krug zdravlja

Podaci Republičkog zavoda za statistiku pokazuju da je tokom 2016. godine u našoj zemlji sklopljeno 2 808 mešovitih brakova. Naše mlade, te godine, udale su se za 1 415 mladoženja drugih nacionalnosti, dok je srpskih snajki bilo 1393.

Kada je reč o nevestama albanskog porekla tokom godine njih 56 stiglo je u Srbiju. Nezvanično ih je najviše u ivanjičkom kraju i okolini.

Da ljubav potire sve razlike govori priča Milinka Bogdanovića iz Ivanjice  i Vjoce Uka iz Skadra, koji žive u skladnom i srećnom braku očekujući uskoro prinovu.

• Čim sam je video znao sam da je ona žena sa kojom hoću da provedem ostatak života.-započinjenje priču Milinko Bogdanović iz Ivanjice koji već neko vreme živi u srećnom braku sa albankom Vjolcom Uka.
• Nije me zanimala nacionalnost, vera,običaji  niti druge razlike, nakon prvog susreta rekao sam sebi: ti ćeš nju da ženiš. Tako je i bilo. I srećni smo zajedno, beskrajno. Tačno je da postoje razlike u smislu nekih običaja, hrane, jezika… Ali sve to uspešno rešavamo jer kada se dvoje ljudi vole i poštuju, nikakve razlike ne mogu im stati na put. –priča Milinko.

Ova ljubav započela je na ’’starinski način’’. On je prvo video sliku svoje Vjolce, sada već prekrštene u Violetu, i odmah se zainteresovao.

• Prvo sam je video na fotografiji, kod njene sestre. Odmah mi se dopala. Onda smo počeli, onako po starinski, da se upoznajemo i ja sam jednog dana odlučio da odem u Skadar. Kažem vam, kada se je video, srce mi zaigralo, znao sam da je ona prava. Imao sam sreću što je privlačnost bila obostrana i eto sada živimo u stvarno srećnom braku i čekamo dete.-kaže Milinko.

Vjolca se u Srbiji srela sa nekim potpuno novim običajima i jelima, u početku nije znala naš jezik, ali kaže da je zahvaljujući suprugu sve razlike u kulturi brzo prevazišla.

• Nije bilo predrasuda, rukovodila sam se srcem i nikada se nisam pokajala.Suprug poštuje moje želje , ja njegove, i lepo se slažemo.-kaže Vjolca, po srpskom Violeta.

Zavolela je i našu muziku. Ceca joj je omiljena pevačica pa se u kući Bogdanovića mahom čuju veseli zvuci muzike ove srpske folk pevačice.

• Sećam se da nikada pre nije probala sarmu i kiseli kupus. To kod njih ne postoji. Oduševila se, i stalno me tera da joj donosim neke recepte za naša tradicionalna jela, da ih sprema. I prihvata sve od naše tradicije, slavimo, pridržavamo se posta za vreme praznika, bez ikakvih problema. Kažem vam, presudna je ljubav, ona potire sve razlike.- svedoči Milinko.

On kaže da im je dosta pomglo razumevanje lokalnih i regionalnih institucija kada su prikupljali papire za venčanje. Svi su im maksimalno izašli u susret.

Baka Vujka(90) i deda Vojimir(92) Tomićević  iz Ivanjice rekorderi su  u najdužoj ali i najlepšoj životnoj disciplini koja se zove ljubav. Oni već 72 godine uspešno savladavaju sve prepreke bračnog života i vole se danas isto kao davne 1944. godine kada su u rukama držali venčani list.

Venčani list Tomićevića iz 1944

Počeli su sa dva zemljana tanjira i jednom šerpom a danas imaju ono što vredi više od sveg blaga na svetu, dve ćerke, četvoro unučiča i toliko praunučića. Kad bi se opet vratili na početak sve bi isto uradili jer, kažu, lepo su proživeli bez obzira na sve nedaće koje su ih zadesile u posleratnom periodu.

• Nikada joj reč ružnu nisam rekao, bila mi je supruga i prijatelj, najbolji kojeg sam imao-priča deda Vojimir koji je u penziju otišao kao vojno lice. Seća se dana kada su zbog prirode posla morali da se sele iz grada u grada.
• Bio sam odan i pošten vojnik pa me ostaviše da radim pri vojsci, nisu hteli ni da čuju da odem kući. Imao sam samo dva razreda škole, pre podne sam radio sve vojničke poslove a popodne pohadjao školu koja je bila organizovana za nas. Dodjem uveče kasno kući a moja Vujka sama sa decom, sve završi i sačeka me  s’ večerom. Nadaleko nije bilo takve domaćice. Kad spremi krofne, ma prste da poližeš.-priča deda Vojo i nežno grli svoju suprugu.

Vujka i Vojo na početku bračnog života sa rođacima

Ona, baka Vujka sa setom se seća vremena kada je bila nemaština u materijalnom smislu ali bogatsvo u ljudskom, jer su se medjusobno poštovali, delili i to malo što imaju, nije bilo zlobe i zavisti, stvarala su se neraskidiva prijateljstva.

• Kada su Voja ostavili u vojsci rešila sam da napustim selo i krenem sa njim u život, suprug mi je, treba da budem uz njega. Sećam se kada smo se selili iz Aleksinca u Niš, na jednom vojnom vozilu dve porodice spakovane, ali nama nije bilo tesno, poštovali smo se, družili, znali smo da nema ničega, zemlja u obnovi, pa smo delili i  koru hleba. Ja sam imala jednu šerpu, skuvam ručak pa kada pojedemo operm šerpu i u nju pečem hleb za sutra, ali sloga kuću gradi, verujte mi. I nikad nisam gledala unazad, samo napred. -priča baka Vujka koja je ponosna što je dočekala unučiće i praunučiće sa svojim Vojom.

Vojo i Vujka danas (2016)

• Stari smo dete, nemamo više želja, da su nam mladi zdravi i srećni to nam je najvažnije, i eto. ako smo zaslužili tu poslednju želju voleli bismo da nas Bog uzme zajedno. Tol’ke  godine smo lepo proživeli, lepo bi bilo da zajedno i krenemo kad dodje vreme.-kaže baka Vujka.

Nisu ni slutili toliku ljubav

Iako u pozamašnim godinama braka i života Tomićevići se rado sećaju prosidbe i šale se na taj račun.

• Ma imao neki čovek u selu koji me mnogo nervirao, zvao se Vojimir, kada su mi rekli da treba da me isporose za Vojimira ja u startu rekoh – neću. Zamalo sve da propadne. Otac mi je tada rekao da je iz poštene i čestite porodice, nema mnogo al’ je dobar čovek. To je presudilo  i evo nakon 72 godine nije bilo trenutka da sam  se pokajala. –kaže Vujka.