Milandžanska škola, verovatno najstarija obrazovna ustanova u Moravičkom kraju, zatvorena je davne 1953. godine. Ne postoje pouzdani podaci o njenim počecima. Tako naš poznati i priznati istraživač školstva Srećko Ćunković u svojoj znamenitoj knjizi Školstvo i prosveta u Srbiji u XIX veku tvrdi da je u toku Prvog srpskog ustanka postojala očigledna inicijativa u smislu privatnog domaćeg poučavanja. Tako je u toku trajanja ustanka (1804–1813) radilo niz škola u kojima, pre svih, uče deca starešina, ali često i mnoga druga. Kao primere navodi škole u Šapcu u domu vojvode Luke Lazarevića, u Lunjevici u domu Nikole Milićevića Lunjevice, u Garašima u kući Milutina Ilića Garašanina, u Brzoj Palanci kod hajduk Veljka Petrovića i u Milandži u kući Neškovića. Sa propašću ustanka i te škole su prestale da rade.
U maloj monografiji nazvanoj Milandžanska škola nekadašnji učenik ove škole i poznati istraživač školstva u Moravičkom kraju, profesor Ljubomir Marković tvrdi da je ova škola počela sa radom na Nikoljdan 1833. godine i da ju je otvorio i finansirao Joanikije Nešković, mnogo poznatiji kao Vladika Janja. Drugi autori smatraju da je ova škola počela sa radom 1853. godine.

Dakle, ne može se sa sigurnošću odrediti početak rada ove škole, ali se tačno zna kada je zatvorena. Desilo se to u leto 1953. godine. Poslednje školske 1952/53. godine u Milandži su učila 32 (14 dečaka i 18 devojčica) đaka: devet (7+2) prvaka, osam (1+7) drugaka, devet (3+6) trećaka i šest (3+3) četvrtaka, u jednom nepodeljenom odeljenju. Učila ih je Jelena Civrić. Do odlaska u vojsku tu je radio njen potonji suprug Bogdan Civrić. U Milandži su se i venčali, a posle 68 godina braka preminuli su u istom mesecu – februaru 2021. godine.

njen potonji suprug Bogdan Civrić. U Milandži su se i venčali, a posle 68 godinabraka preminuli su u istom mesecu – februaru 2021. godine.Prva školska zgrada (desno) i druga, poslednja u MilandžiJelena (otac Slavko Savić) Civrić je rođena u Arilju 12. jula 1931. godine.Osnovnu školu završila je u Arilju, nižu gimnaziju u Požegi, a učiteljsku školuučila u Beogradu (dva razreda) i Užicu (diplomirala 1951). Najpre je radila uivanjičkim selima: Erčege (1951. godine), Ravnoj Gori javorskoj (1951–1952) iMilandži (1952–1953). Po zatvaranju najstarije škole u Moravičkom kraju prelaziu Dragačevo, gde je bila učiteljica u Gornjem Dubcu (1953–1956) i Rtima (1956–1960). Zatim prelazi u Čačak i radi u školama u Jezdini (1960–1970) i OŠ „RatkoMitrović“ (1970–1991), odakle je penzionisana. Udala se za Bogdana 1953. godine,sa kojim je rodila sina Miroslava (1955), ekonomistu. Preminula je u februaru2021. godine u Čačku, gde je i sahranjena.Bogdan Civrić je rođen u Kušićima 16. novembra 1928. godine. Osnovnu školuzavršio je u Kušićima (1939), Građansku školu u Ivanjici (1943), a Učiteljskuškolu u Užicu (1949). Pripadao je generaciji kojoj su ponudili da učiteljuje pozavršetku prvog polugodišta četvrtog razreda. Bogdan je to prihvatio iraspoređen je u Podgorinu – Dragodol (dve sedmice) i Pecku (1949). Odatle jepremešten u zavičaj – radio je u Milandži (1950–1952). Potom je premešten uDragačevo: najpre u Kaonu (april–avgust 1953), gde je nekoliko dana bioupravitelj škole, potom u Gornji Dubac (1953–1956, upravitelj škole), pa u Rte(1956–1960, upravitelj škole). Uz rad je i studirao, pa je diplomirao na Višojpedagoškoj školi – grupa matematika u Beogradu (1960) i Ekonomskom fakultetuu Kragujevcu (1980). Zatim prelazi u Čačak, najpre radeći u Jezdini (1960–1970), pakada je otvorena OŠ „Ratko Mitrović“ radio je u njoj do penzionisanja (1970–1991). Tu je predavao matematiku i postigao neverovatne rezultate. U svet
brojeva uveo je nekoliko šampiona države na matematičkim takmičenjima.Posebno se ponosio time što je otkrio i u svet brojeva uveo najznačajnijegmatematičara sa ovih prostora prof. dr Milutina Dostanića. Pored toga, bio jejedan od najpoznatijih pčelara i proizvođača meda, predsednik jednog pčelarskogudruženja, predavač na mnogim seminarima iz ove oblasti. Smatrao je da su gapčele izlečile, jer je kao dečak bio teško bolestan i gotovo otpisan od porodice.Preminuo je 12. februara 2021. godine u Čačku, gde je i sahranjen.

Koliko je voleo svoj zavičaj govori i podatak da je pre desetak godina
osnovao fond za pomoć OŠ „Mojor Ilić“ na Kušićima i priložio joj nekoliko
stotina hiljada dinara. U arhivi „Čačanskog glasa“ mogu se pronaći njegovi
tekstovi iz pedesetih godina prošlog veka u kojima apeluje da se ne gasi škola u
Milandži, a kasnije predlaže da se ponovo otvori. O ponosu na svoje učenike najbolje
govori činjenica da je 2016. godine osnovao nagradu „Prof. dr Milutin Dostanić“ u
znak sećanja na svog najboljeg učenika i rano preminulog naučnika. Sopstvenim
sredstvima je novčano nagrađivao najbolje đake matematičare iz Moravičkog
okruga.
Živeli su skromno i tiho, pa su nas nečujno i napustili. Neka im je večna
slava i hvala.
Koliko je voleo svoj zavičaj govori i podatak da je pre desetak godinaosnovao fond za pomoć OŠ „Mojor Ilić“ na Kušićima i priložio joj nekolikostotina hiljada dinara. U arhivi „Čačanskog glasa“ mogu se pronaći njegovitekstovi iz pedesetih godina prošlog veka u kojima apeluje da se ne gasi škola uMilandži, a kasnije predlaže da se ponovo otvori. O ponosu na svoje učenike najboljegovori činjenica da je 2016. godine osnovao nagradu „Prof. dr Milutin Dostanić“ uznak sećanja na svog najboljeg učenika i rano preminulog naučnika. Sopstvenimsredstvima je novčano nagrađivao najbolje đake matematičare iz Moravičkogokruga.Živeli su skromno i tiho, pa su nas nečujno i napustili. Neka im je večnaslava i hvala.

autor teksta : Светислав Љ. Марковић