Pre nedelju dana devetogodišnji  Dragoslav Milojević, iz udaljenog ivanjičkog zaseoka nadomak sela Kušići, nije ni slutio da sreća može pokucati i na njegova vrata. Uz sav teret odrastanja u veoma lošim uslovima, daleko od civilizacije, prerano je ostao i bez oca pa su se tuga, muka i besparica svalili na majku Almu i njegova nejaka pleća. A onda su nadu u lepše sutra na dečakov prag doneli ljudi dobrog srca okupljeni u viber grupu ’’Dobri Samarjanin’’.

Paketi prehrambenih proizvoda, električni aparati, zamrzivač, odmah su stigli u kuću Milojevića a lokalna samouprava pobrinula se i da reši problem dečakovog prevoza do škole koja je udaljena preko petnaest kilometara.

Milojevići nisu skrivali sreću i zahvalnost humanim ljudima koji su im omogućili bar deo onoga što im nedostaje a Dragoslav je na pitanje šta bi najviše voleo da ima skromno i stidljivo rekao:

-Nedavno nam je uginula krava, imamo samo konja, mnogo bih voleo da dobijem dve, tri ovce, sam bih se brinuo o njima. –

Njegova želja danas je ispunjena. Predstavnici preduzeća MB ’’Ristić’’ i  MIV Print  donirali su tri ovce i jednu kozu dok  je stočnu hranu i brašno za domaćinstvo darovao  Agrotim iz Ivanjice.

Zahvaljujući humanim ljudima dečakovi snovi, bar za sada, su ispunjeni. Ali ovo nije kraj pomoći porodici Milojević jer već na proleće, kako je najavio predsednik opštine Ivanjica Momčilo Mitrović, prostor u kome žive biće potpuno adaptiran.

Nakon dugog sudskog postupka i nedavne drame, kada su sudski izvršitelji iz rođene kuće izbacili Uroša Milojevića iz Ivanjice, iz Švajcarske je stigao njegov brat Radoje, čovek koji je kako Uroševa porodica tvrdi, zaslužan za sve njihove patnje u poslednjih desetak godina, valjda u nameri da preuzme sve tri etaže doma koji su skoro pre 40 godina zajedno gradili. Međutim u prizemlju, gde su sve to vreme i živeli, ostala je sama Uroševa supruga Anica. Ona nije htela da napusti porodični dom, ali iz njega danima ne izlazi. Hranu joj kroz prozor dostavljaju ćerke Marija, Ivana i Dragana, dok se njihov otac Uroš povukao u porodičnu kuću u Kušićima. Njegove ćerke tvrde da su ga sklonile kako ne bi trpeo naknadne torture jer je bolestan, a samo izbacivanje iz kuće veoma teško je podneo, završivši u hitnoj službi ovdašnjeg Doma zdravlja.

Rođeni brat Radoje, kako Uroševe ćerke svedoče, sa sobom je doveo i momka svoje mlađe ćerke, koji je pre par dana pokušao da zakuje sve prozore i vrata u prizemlju kuće u naselju Ratkovac. One su slučaj prijavile ivanjičkoj policiji, plašeći se za sudbinu svoje majke, koja je pre suprugovog izbacivanja, devera Radoja tužila za priznavanje stanarskog prava, jer u ovom trenutku nije bilo drugog pravnog leka, a spor o dokazivanju vlasništva nad delom kuće, u međuvremenu je završio pred Vrhovnim sudom Srbije.

U razgovoru za InfoLIGU, sve tri Uroševe ćerke, svedočile su o događajima koji su im kako kažu u poslednjih desetak godina zagorčale život. Verovale su u istinu i pravdu, od nadležnih institucija očekivale pomoć po zakonu, a na kraju su njihovi stari i bolesni roditelji završili na ulici. Poniženi, obespravljeni, izigrani i prevareni od svih. Pre svega stričeva Radoja i Branka, a onda pravosuđa i lokalnih institucija.

• Iako je Uroš imao sve papire o gradnji kuće, potvrde o podignutom stambenom kreditu za gradnju svog dela, čak i fotografije i uz veliki broj svedoka, Apelacionom sudu u Kragujevcu to nije bilo dovoljno pa je presudio u korist Radoja“, kaže Uroševa najstarija ćerka Dragana.

Kada su Milojevići kupili zajednički plac sedamdesetih godina prošlog veka da na njemu grade trospratnu kuću, za svakog brata po jednu etažu, njihov pokojni otac Đurđe koji je živeo u Kušićima, prodao je dva para volova i ostalu stoku kako bi ga isplatili sada već pokojnom Momčilu Karapetroviću.

Radoje je godinu dana pre kupovine placa otišao da radi u Švajcarsku, odakle je kasnije povremeno dolazio i lično plaćao majstore za svoj deo kuće. Branko je iz Beograda novac slao Urou za svoj deo.

Svi poslovi organizacije, angažovanje zidara, tesara i ostalih majstora bili su povereni Urošu i njegovoj suprugi Anici koji su u vreme gradnje kuće stanovali u Ivanjici. Nikada nisu tražili nadoknadu za bezbroj spremljenih obroka i svoje dnevnice uložene u zajedničku stvar.

• Uroš je u to vreme radio u „Špiku“, u pogonu „Sloga“ i za izgradnju svog dela kuće podigao je stambeni kredit od svoje firme na rok od deset godina. Za ovu tvrdnju postoje dokazi, odnosno potpuna dokumentacija, kaže za naš portal njegova ćerka Marija. U kompletnu dokumentaciju uvid je imao i novinar InfoLIGE.

Uroš je u međuvremenu uredno vodio evidenciju i o tome koliko novaca mu je poslao brat Branko, ali čuva i priznanice o kupovini građevinskog materijala, njegov transport, vodoinstalatere, keramičare i ostale poslove o kojima je vodio računa.

Nakon završetka gradnje kuće, Uroš 1984. godine sam kupuje poseban plac od 5 ari površine, koji se graniči sa zajedničkim, od istog Momčila Karapetrovića, sada suseda. U ugovoru koji su njih dvojica potpisali, kao svedoci stoje Karapetrovićev sin Dragan i Uroševa supruga Anica. Plac je bio plaćen sa tadašnjih 35 miliona dinara.

• Međutim, drama počinje 2008. godine kada Radoje zajednički plac prevodi na sebe, jer je jedini bio potpisnik kupoprodajnog ugovora. Za sagrađenu kuću na njemu podnosi zahtev za legalizaciju samo na svoje ime. Na osnovu dokumenta preuzetog iz katastra nepokretnosti, lokalne institucije  – odeljenje za urbanizam i komunalno preduzeće, Uroša lišavaju vlasništva, izdajući sve papire na Radojevo ime. Niko ga nikada nije pozvao da pita kako se i zašto nakon više od 30 godina bez njegove saglasnosti menja ime vlasnika vodomera i rešenja o urednom plaćanju poreza. I dan danas se telefonski priključak i strujomer vode na moga oca, dok zasebne na svoja imena imaju njegova braća Radoje i Branko. I oni su poreze na gradsko građevinsko zemljište plaćali svako za svoj sprat i o tome postoji evidencija“, kaže Dragana Tešić, Uroševa ćerka koja živi u Užicu.

Situaciju dodatno kako Dragana kaže, komplikuje činjenica da je Radoje i novi plac koji je Uroš kupio sam, preveo na sebe i pripojio onom na kome je sagrađena zajednička kuća. Ona tvrdi da Dragan Karapetrović ne priznaje taj ugovor na kome se potpisao kao svedok, dajući iskaz na sudu da zna da je Uroš pomenuti novac dao njegovom ocu, ali da ne zna za šta. Taj isti Dragan Karapetrović sa Radojem Milojevićem potpisao je 2008. godine novi ugovor o kupoprodaji istog placa, sada vrednog 120.000 dinara.

Pozvali smo Dragana Karapetrovića i ponudili da se izjasni o navodima Uroševih ćerki. Rekao je: „Sve što sam imao da kažem, rekao sam na sudu“.

Uredno smo pozvali i Radoja Milojevića telefonom, ali se on nije javio.

Kompletan slučaj završava na sudu

U prvoj presudi koju je doneo sud u Ivanjici 2012. godine, Urošu je priznato apslutno pravo na vlasništvo dela porodične stambene zgrade, odnosno prizemlja koje se sastoji od trosobnog stana. Radoje međutim ulaže žalbu i spor stiže do Apelacionog suda u Kragujevcu.

U presudi donetoj 27. aprila 2016. godine, navodi se da se Uroš Milojević obavezuje na iseljenje iz svoje kuće, predaju predmetne nepokretnosti svome bratu Radoju i plaćanje troškova u iznosu od 177.000 dinara.

• Nisu vredeli autentični papiri i dokumenta, nisu vredele izjave mnogobrojnih svedoka, nije vredela ni činjenica da moji roditelji ovde žive 37 godina. Ostaje nam borba, uprkos silnim lažima našeg strica Radoja, koji sada tvrdi da je on sam gradio ovu kuću, a svi znaju da je u to vreme bio hiljadama kilometara daleko. Užasnuti smo ponašanjem pravosudnih organa i institucija ovde u Ivanjici. Nećemo stati niti se predati, jer mi jednostavno branimo naše. Roditelji su nam stari i bolesni, otac je sedam puta operisan. Majka ove dane provodi kao u zatvoru jer ne sme da izađe napolje. Pod konstantnim je stresom, uplakana i uplašena za svoj život. I pored svega verujemo u pravdu. Čekamo potvrdu tužbe za stanarsko pravo i rešenje na žalbu našeg oca Vrhovnom sudu ove zemlje“, zaključuje razgovor očiju punih suza, Uroševa ćerka Dragana.

text i foto M.B.

Nakon drame koja  se nedavno odigrala u Arilju kada je rodbina iz kuće pokušala da iseli Stojanku Vukotić i njenu staru majku, sličan scenario dogodio se u Ivanjici, u naselju Ratkovac. Uroša Milojevića rođeni brat posle više decenija provedenih u porodičnoj kući danas je poslao na ulicu.

Skrhan bolom i tugom Uroš je kada su stigli sudski izvršitelji zagrlio sliku pokojnih roditelja i zaplakao a nedugo zatim intervenisala je ekipa hitne pomoći i nesrećnog čoveka odvezla u zdravstvenu ustanovu, kako bi mu se ukazala lekarska pomoć.

Njegova supruga Anica, iako su iz kuće izbačene gotovo sve stvari, nije htela da napusti prostorije koje je, kako kaže, gradila sa svojih deset prstiju, mučila se i patila da bi starost dočekala ovde.

• Neću da izadjem, neka mi rade šta hoće. Možda moj dever ima papir, ali istina je u mom srcu i kod ovih ljudi, komšija, koji znaju ko je i kako ovo gradio. Mučili smo se, moj Uroš je za malo bez života ostao, sedam operacija ima i da dočeka da ga brat rođeni ovako nasamari. Bruka je ovo velika i teška.-priča Anica kroz suze.

Kako tvrdi Uroš, trojica braće su još osamdesetih godina kupili od komšije plac u kome su novčano ravnopravno učestvovali. I kuću su gradili zajedničkim snagama, s tim što je Uroš najviše zaplatio jer je jedini bio u Ivanjici. Ostala dvojica slali su novac za gradnju, svako svog dela kuce dok je Uroš podigao kredit koji i danas otplaćuje. Jedan brat živi u Beogradu, a drugi, koji je sada prema papirima vlasnik svega i iseljava Uroša iz kuće, u Švajcarskoj .

• Mi smo to sve sporazumno gradili, svakom bratu po jedan sprat. Plac smo kupili od čoveka, kako je to bilo osamdesetih, nismo ga ni prevodili, računao sam ljudi smo, braća, nema potrebe da vodim računa o tome. Svako ko zna mene i suprugu može posvedočiti koliko smo se trudili da ova kuća bude izgrađena, ali eto, zlo je šta se nakon toga dogodilo. Nismo mogli nikako da nađemo zajednicčki jezik sa tim bratom koji je u Švajcarskoj, ali bez obzira na sve, na pamet mi nije padalo da on može tako nešto da uradi. Ali čovek je situiran i očigledno da je završio posao kako je trebalo za sebe. Naime on je 2009. godine legalizovao i preveo na sebe čitav ovaj plac i valjda upisao kuću. Ne razumem se najbolje u te pravne stvari, samo znam da je Apelacioni sud doneo rešenje da mi moramo iz sopstvene kuće da se iselimo.-priča Uroš skrhan bolom.

Milojevići kažu da ne znaju ni gde ni kuda poći u poodmaklim godinama, ostali su bez svega, gotovo na ulici. Ali, kako tvrde, neće odustati od borbe za ono što je njihovo. Boriće se za svoj dom a podrška im stiže od ćerki, komšija  i velikog broja prijatelja.