Iz štampe je izašla monografija „Dom kulture Ivanjica – 40 godina rada“. Autor monografije je profesor Uroš Ćurčić, koji je ceo svoj radni vek proveo radeći najpre kao urednik, a kasnije i kao direktor ove ustanove. Ćurčić, kao autentični svedok svih četrdeset godina rada — od otvaranja Doma kulture do danas — iznosi hronologiju aktivnosti i događaja koje je Dom organizovao, bez ocenjivanja i davanja vrednosnih sudova.

Autor detaljno prikazuje razvoj kulture u Ivanjici, od najranijih začetaka pa do formiranja ustanove Dom kulture Ivanjica 1982. godine, donošenja odluka, same izgradnje i svečanog otvaranja Doma 1984. godine. Opisane su sve aktivnosti ustanove, programi i manifestacije po kojima je Dom kulture prepoznatljiv u Zapadnoj Srbiji i šire, sa posebnim osvrtom na razvoj i uspešno organizovanje amaterskih delatnosti.

Svoje mesto u knjizi imaju i osnivanje i rad Ivanjičkog radija i Ivanjičke televizije, koji su u početku poslovali u okviru ove ustanove.

– Izgradnja i otvaranje Doma kulture 1984. godine bilo je najviše što se tada moglo postići u obezbeđivanju uslova za bogatiji i raznovrsniji kulturni život stanovnika u gradu na Moravici. Ti uslovi su odredili pravac razvoja i delovanja ustanove u proteklih 40 godina, naravno uz mnoge druge okolnosti koje nisu zavisile samo od Doma kulture. Otvaranjem Doma kulture započeo je novi krug kulturnih događaja, koji je omogućio da se kulturni život današnjih generacija Ivanjičana obogati i podigne na viši nivo u odnosu na život njihovih roditelja – kaže Ćurčić u uvodu knjige.

Na svetski dan zaštite životne sredine  Javno preduzeće „Srbijašume“, obeležilo je  20 godina od proglašenja Parka prirode „Golija“ i dobijanja statusa Rezervata biosfere „Golija-Studenica“, predstavljanjem istoimene monografije.

U monografiji su navedeni najvažniji podaci o parku prirode, dati su popisi najznačajnijih prirodnih i kulturnih vrednosti, prikazan je koncept rezervata biosfere kod nas i u svetu. Monografija sadrži tekstove ljudi koji sa i od Golije žive i koji poznaju njene tajne, legende, priče, gastronomiju, stanovništvo. Autori tekstova trudili su se da objektivne činjenice ukrase i ličnim doživljajima i utiscima ljudi koji o Goliji imaju šta da kažu i koje je vole i pronose glas o njoj.

Monografija bi trebalo da bude inspiracija i vodič za sve one koji žele da je posete i otkriju čari Golije.

Vlada Republike Srbije donela je Uredbu (20.07.2001. godine), kojom je područje planina Golije i Radočela stavljeno pod zaštitu kao Park prirode „Golija“ (74. 183 ha) i za upravljača imenovano je JP „Srbijašume“ Beograd.

Upravljanje PP „Golija“ ostvaruje se preko šumskih gazdinstava „Golija“ Ivanjica, „Stolovi“ Kraljevo i „Šumarstvo“ Raška, odnosno poslove upravljanja zaštićenim područjem obavlja Radna jedinica „Park prirode Golija“, sa sedištem u Ivanjici.

Park prirode „Golija“ stavljen je pod zaštitu radi očuvanja: vrednosti šumskih ekosistema; raznovrsnosti predela i izvanredne lepote pejzaža; kulturnih dobara i njihove okoline (manastir Studenica i manastir Gradac); trajnosti i kvaliteta osnovnih prirodnih resursa (vode, zemljišta i biljnog pokrivača), biološke raznovrsnosti retkih, endemičnih i reliktnih vrsta; geonasleđa, predstavljenog neobičnim i atraktivnim oblicima reljefa i brojnim vodenim objektima i pojavama u vidu izvora planinskih vodotoka i tresavskih jezera.

Park prirode „Golija“ sa svojim prirodnim i stvorenim vrednostima zadovoljio je u potpunosti kriterijume za nominovanje za rezervat biosfere po programu MAB-a (Program „Man and biosphere“ – „Čovek i biosfera“), tako da je deo Parka prirode „Golija“ odlukom Komisije UNESCO-a (10.11.2001. godine) proglašen za rezervat biosfere „Golija-Studenica“ (površine 53.804 ha).

Biti upravljač zaštićenog područja, odnosno prvog rezervata biosfere u Srbiji, velika je čast i privilegija, a još veća obaveza. JP „Srbijašume“, tokom prethodne dve decenije, susrelo se sa brojnim izazovima u radu na zaštiti, razvoju i trajnom očuvanju prirodnih i stvorenih vrednosti Golije.

Zajedno sa predstavnicima Zavoda za zaštitu prirode Srbije, Ministarstva zaštite životne sredine, Ministarstva spoljnih poslova, lokalnih samouprava Ivanjice, Kraljeva, Raške, Sjenice i Novog Pazara, lokalnog stanovništva i organizacija civilnog društva definisana je vizija rezervata biosfere.

Vizija RB „Golija-Studenica“  – Područje Rezervata biosfere „Golija – Studenica“  strogo je kontrolisano i uređeno područje u skladu sa potrebama zaštite prirode i lokalnog stanovništva u kome su oživele škole, a višefunkcionalna seoska domaćinstva i njihovi biznisi postali su nasledni; očuvana prirodna i kulturna baština kroz održivi turizam, donosi prihode lokalnom stanovništvu koje živi u i oko Rezervata.

Rezervat biosfere „Golija – Studenica“ bio je prvi i jedini rezervat u Srbiji sve do 2017. godine, kada je Republika Srbija dobila i drugi Rezervat biosfere „Bačko Podunavlje“ (površine 176.635 ha).

Danas, UNESKO Svetsku mrežu rezervata biosfere čini 714 rezervata biosfere iz 129 zemalja. Takođe ove godine se obeležava i 50-godišnjica UNESKO Programa „Čovek i biosfera“.

Monografija čiji je izdavač JP „Srbijašume“ urađena je zajedno sa Eko centrom iz Beograda, uz angažovanje oko 20 stručnjaka različitih specijalnosti. Monografija je dvojezična – na srpskom i engleskom jeziku.

U prisustvu velikog broja bivšeg i sadašnjeg nastavnog osoblja i učenika i uz prigodan kulturnoumetnički program, sinoć je predstavljena monografija pod nazivom „180 godina osnovne škole u Ivanjici“. Autori ove obimne monografije su dr Svetislav LJ. Marković i Koviljka Letić. Promociji su prisustvovali i pojedini istaknuti bivši đaci ove prosvetne ustanove koji su izgradili zavidne karijere u oblastima kojima se bave.

• Ideja o stvaranju monografije ovakve monumentalne građe potekla je našim planom za proslavu jubileja 180 godina škole u Ivanjici. Prelistavajući arhivu zaključili smo da nemamo ni jednu do sada napisanu monografiju o radu škole kroz njenu bogatu istoriju. Svesni smo bili da jedno ovakvo delo ne može biti urađeno za par godina, pa smo posao poverili iskusnim i proverenim autorima, kojima se ovom prilikom zahvaljujemo za veliki rad i trud koji su uložili – rekao je u pozdravnoj reči direktor škole Stevan Davidović.

O mukotrpnom radu na prikupljanju arhivske građe u Ivanjici, Beogradu, Užicu i Čačku, istraživanju i pisanju monografije, mnogim do sada nepoznatim činjenicama ali i anegdotama, prisutnima su govorili sami autori Svetislav Marković i Koviljka Letić, dok su učenici kazivali tekstove o istoriji škole od nastanka daleke 1836. godine do danas.

Utiske o radu u ovoj školi u kojoj su dočekali i penziju, sa nama su podelile dve bivše nastavnice.

• Veoma mi je drago što je objavljena ova monografija. Obimna dosta ali obimno je i vreme koje je zahvatila. Dugo sam radila u ovoj školi, prvo u Štitkovu, Devićima, a od 1986. ovde u Ivanjici u školi „Milinko Kušić“. Rad sa decom je posebna radost i zadovoljstvo, ali i sećanje na kolege. Ova monografija nas vraća na vreme koje smo proživeli zajedno, slobodno mogu reći kao porodica. Kolektiv je bio veliki dok nije izgrađena škola u Crnjevu, a radilo se u dve smene. Na promociji večeras srela sam mnoge kolege. Sanjam školu i kroz taj san uvek izviru neki novi detalji u sećanju na decu i kolege – rekla je za InfoLIGu Slovenka Marić, nastavnica srpskog jezika i književnosti u penziji.

• Svaki moj dolazak u ovu školu dovodi me u jedno uzbuđenje, sa jednom velikom tremom, jer sećanja su tako velika i lepa da kad bih ponovo mogla birati poziv, izabrala bih ovo što sam bila, nastavnik fizike. Dugo godina sam radila u ovoj školi, a susret sa mojim đacima večeras nešto je posebno. Čitajući ovu monografiju zasuzila sam pred mnogim imenima i talentima ovoga grada i mislim da ovo što je napisano je delo koje će pamtiti pokolenja. Par dokumenata sam i sama dodala ovoj monografiji, velikoj i bogatoj kao što je i ova škola – rekla je vidno uzbuđena Zorica Bogićević, bivša nastavnica fizike.

Među zvanicama na sinoćnoj promociji monografije bili su i uspešni bivši đaci, koji su prva slova naučili baš u osnovnoj školi „Milinko Kušić“. Jedna od njih je i Milomirka Madić, rođena Zlatić u Osonici, a danas redovni profesor Agronomskog fakulteta u Čačku, čija je uža specijalnost genetika i oplemenjivanje biljaka.

• Za ovu školu me vezuju predivne uspomene, prvo kao đaka putnika iz sela udaljenog desetak kilometara, makadamom, kada nema autobusa i kada smo često kasnili na časove ili išli peške do škole. To mene i moje drugove nije sprečavalo da budemo vredni, marljivi, odgovorni, da ne izostajemo sa časova. Želim da se zahvalim prvenstveno mojoj učiteljici Desi Kovačević koja mi je dala prve savete kako treba učiti i kako treba odvojiti bitno od nebitnog. Zahvalnost dugujem svim nastavnicima na čelu sa razrednom Živanom Mitrašinović. Bila je naš drugi roditelj. Znala je o svakom učeniku sve, kakav je đak, kakavog je materijalnog statusa, odakle dolazi i kada ustaje, ali i koji predmeti mu leže i koliko mu treba pomoći. Lepo je setiti se svih tih ljudi – kaže profesorka Madić.

Osnovna škola u Ivanjici otvorena je 1836. godine u vremenu kada su u užičkom okružju kome je pripadala, radile još samo tri škole – u Užicu, karanu i Godoviku. Nešto više od šest decenija od početka rada ivanjičke škole, otvorena je osnovna škola u Šumama, koja je od 1922. do 1928. godne radila u okviru Osnovne škole u Ivanjici. Te 1928. podignuta je nova školska zgrada na desnoj obali Moravice, od kada škola u Šumama postaje samostalna, da bi se u septembru 1955. ponovo našla u sastavu osmoletke „Milinko Kušić“.

Do 1948. Osnovna škola u Ivanjici je četvororazredna, kada postaje sedmoletka spajanjem četvororazredne i Nepotpune mešovite gimnazije, da bi nakon dve školske godine ponovo bile razdvojene. Početkom septembra 1955. spajanjem ovih dveju škola i osnovne škole u Šumama, nastaje osmoletka „Milinko Kušić“ u Ivanjici. U proleće 1962. četvororazredne osnovne škole u Bukovici (počela sa radom 1945), Raščićima (1947) i škola u Budoželji (1934), Lisi (1869), Lukama (1874) i Osonici (1935), postale su izdvojena odeljenja matične škole u Ivanjici.

Na području nekadašnje Šumljanske škole izgrađen je prvi paviljon u kome je osnovna škola „Milinko Kušić“ počela da radi od oktobra 1961, ali je koristila i neke prostorije u staroj zgradi. U januaru 1964. useljen je i drugi paviljon, koji je koristila novootvorena Gimnazija. Po izgradnji trećeg paviljona, koji je spojen sa prvima 1978. godine, školska zgrada u Ivanjici ima sadašnji izgled.

Ova škola je dobitnik većeg broja nagrada i priznanja, među kojima je svakako najvažnija Svetosavska nagrada dodeljena 2016. godine. Kroz nju je do danas prošlo preko 20.000 učenika i oko 600 nastavnog i pomoćnog osoblja.