Božić je vreme kada se čuva tradicija i proslavlja zajedništvo. Svake godine, dom Kaluševića postaje mesto ispunjeno ljubavlju, smehom i ponosom prema običajima koji se prenose sa generacije na generaciju. Međutim, ove godine, posebnu pažnju privlači mladi Maksim, koji je preuzeo odgovornost da dan Božića prođe u duhu tradicije koja se u toj porodici poštuje od davnina.

Božić u porodici Kalušević je više od običnog praznika; to je dan kada se čuva prošlost, poštuje sadašnjost i veruje u bolju budućnost.

Jerej Mladen Milivojević, starešina ivanjičke crkve, govori o značaju Badnjeg dana i Božića i pravoslavnim običajima koji prate ove velike hrišćanske praznike.

U petak 27. 12. 2024. godine u 17.30 časova, posle večernje službe, Crkvena opština Ivanjica organizuje predavanje na temu Božić, liturgija i običaji. Predavanje će držati jerej Mladen Milivojević u parohijskom domu kod ivanjičke crkve.

Ovo će biti četvrto predavanje u ciklusu duhovnih večeri „U susret Božiću“.

Ivanjica – Božić je jedan od najradosnijih praznika, donosi veselje, ljubav i slogu. Pre svega, to je porodičan praznik koji za trpezom okuplja sve generacije, uz običaje koji se prenose sa kolena na koleno. U srpskom narodu čuva se lepa tradicija, kada se na Badnje veče unosi slama u kuću, a najviše običaja posvećeno je deci.

Uoči Božića u domu se peče česnica koja može biti slana ili slatka u zavisnosti od porodičnog nasleđa i podneblja.

I pored mnogih verovanja koja se vezuju za ovaj praznik, đakon ivanjičke crkve , Tihomir Kostić, ističe da je najbitnije taj dan posvetiti Bogu, odnosno doći na svetu liturgiju i pričestiti se.

Kako je Božić porodični praznik, na taj dan se ne ide u goste, a jedini izuzetak je položajnik.

Takođe, opletu se venčići od „đurđevskog cveća“: đurđevka, mlečike i drugog, i njime se okite ulazna vrata na dvorištu i kući. Ti venci stoje iznad vrata čitavu godinu, do sledećeg Đurđevdana. Mnogi prave krstove od leskovog pruća i stavljaju ih po njivama, baštama i zgradama – da bi se sačuvali od grada (slično krstovima od badnjaka za Božić).

Šta radi domaćica na Đurđevdan

Uoči Đurđevdana, domaćica spušta u posudu punu vode razno prolećno bilje, a onda odmah spušta: dren, pa za njim zdravac, i na kraju grabež i crveno jaje, čuvarkuću koja je ostala od Uskrsa; to se zatim stavi pod ružu u bašti da prenoći. Ujutru se svi redom umivaju vodom: deca – da budu zdrava kao dren, devojke – da se momci grabe oko njih, stariji – da budu zdravi, domaćin – da mu kuća bude dobro čuvana…

Kupanje pre izlaska sunca

Veliku važnost ima i kupanje na reci, pre sunca (ponekad se u reku bacaju venci od raznog cveća, ili se sipa mleko). Da bi bili zdravi i jaki, ljudi su se kitili cvećem i biljem, opasivali se vrbovim i drenovim prućem. Ponegde se mladež ljuljala na drenovom drvetu, „da bi bila zdrava kao dren“, a devojke su se valjale po zelenom žitu, „da bi im kosa rasla kao žito“. Posebnoj je za ove običaje značajno bilje (poput selena, koprive, vrbe, drena, zelene pšenice itd.), kojim se ljudi i žene kite, ili „pričešćuju“ ili potapaju u vodu, u kojoj će se kupati, ili se po njima valjaju, ili (ako je drvo) ljuljaju…

Đurđevdanski uranak

Narod na Đurđevdan, rano pre zore, odlazi u prirodu zajednički na „đurđevdanski uranak“, na neko zgodno mesto u šumi koje se izabere, na proplanku ili pored reke. Za ovo se pripremi jelo i piće; obavezno se pripremi jagnje na ražnju a oni koji su za to zaduženi, odu mnogo ranije na zakazano mesto i otpočnu sa pripremama tako da se ražanj već uveliko okreće kad ostali dođu. Pesma, igra i veselje traju često i do podne.

Na đurđevdanskim urancima se mladi opasuju vrbovim prućem „da budu napredni kao vrba“, kite zdravcem „da budu zdravi kao zdravac“, koprivom „da kopriva opeče bolesti sa njim“, i selenom „da im duša miriše kao selen“.

Narodna verovanja

Pre Đurđevdana ne treba selena brati ili mirisati, a na Đurđevdan svako uzme po jedan stručak te omiriše i zadene se za pojas, a devojke i mlade za đerdan. Na Đurđevdan ne valja spavati, „da ne bi bolela glava“, a ako je neko spavao „onda na Markovdan da spava na tom istom mestu“. Smatra se da na Đurđevdan deluju veštice i druge zle sile, zbog čega su seljaci palili velike vatre „da bi zaštitili sebe i selo“.

Običaji vezani za Đurđevdan se vrše pre izlaska sunca, i to često na reci, što svakako ima svoj magijski značaj. Međutim, najveći broj običaja spada u čistu magiju, kod čega onaj, koji ih vrši, nema u vidu nikakvog određenog demona ni božanstvo.

Žene i devojke donesu uveče kući „omaje“ tj. vode sa kola vodeničnoga, „da se od njih svako zlo i prljavština otrese i otpadne“, kao omaja od kola, i stave u nju različitog bilja a naročito selena, da prenoći, pa se ujutru njom kupaju u gradini pored selena i pored ostalog cveća.

Zarad plodnosti svoje stoke, da bi oduzele mleko tuđoj stoci, noću neke žene vračaju (retko muškarci), koje su gole i jašu na vratilu (obilaze oko tuđih torova). Sve to pokazuje, da je običaj veoma star. Na sličan način privlači se i poljska plodnost. Sa velikom revnošću praktikuju se i ljubavna vračanja i gatanja. Vrste gatanja i predmeti, po kojima se gata, vrlo su mnogobrojni (po hlebu, koprivama, kukavici, svinjama, rosi itd).

Kad zagrmi na Svetoga Đorđa…

Verovalo se da ako je na Đurđevdan vedro da će biti plodna godina, a ako na ovaj praznik i sutradan bude padala kiša da će leto biti sušno. Kaže se u Srbiji da koliko nedelja pre Đurđevdana zagrmi, toliko će biti tovara žita te godine.

O svecu

Sveti Đorđe se na ikonama predstavlja na konju, u vojvodskom odelu, sa kojeg kopljem probada strašnu aždaju. Nešto dalje od njega stoji jedna žena u gospodskom odelu. Aždaja na ikoni predstavlja mnogobožačku silu koja je „proždirala“ brojne nevine hrišćane. Sveti Đorđe ju je, po verovanju, pobedio i svojom mučeničkom smrću zadao smrtni udarac „neznaboštvu“.

Pod pobedom koju je Sveti Đorđe odneo nad aždajom, verovatno se misli na prekid progona hrišćana, deset godina posle njegove smrti, i proglašenje hrišćanstva zvaničnom religijom Rimskog carstva od strane cara Konstantina. Žena na ikoni je možda i sama sveta Aleksandra, žena koja se tradicionalno poistovećuje sa Priskom, suprugom cara Dioklecijana, i veruje se da predstavlja simbolično mladu hrišćansku crkvu.

Druga slava u Srbiji

Po broju svečara, Đurđevdan je na drugom mestu u Srbiji posle Nikoljdana. U vreme srpskog ropstva pod Turcima, Turci su bili odredili da im se godišnji porez plaća u dva dela: na Đurđevdan i na Mitrovdan. Nekada su ovog dana hajduci napuštali svoja mesta zimovanja, svoje jatake, i odlazili u šumu na zakazano mesto da ponovo otpočnu sa hajdukovanjem. U narodu je ostalo sećanje na tadašnje hajdukovanje, pa je ostala i izreka „Đurđev danak – hajdučki sastanak, Mitrov danak – hajdučki rastanak“.

Inspekcijske službe i nadležni organi ovih dana apeluju da se zbog pogoršanja epidemiološke situacije veliki broj ljudi ne okuplja na sutrašnjim zadušnicama.

Svake godine Ivanjičani pripremaju veliku količinu hrane i pića, ali ove godine to neće kod svih biti slučaj.

Šef radne grupe za suzbijanje virusa COVID 19 u Ivanjici, Slađana Borisavljević, apeluje na građane da se pridržavaju svih propisanih mera koje podrazumevaju nošenje maski, držanje distance i okupljanje najviše 5 ljudi na jednom mestu. Ona je za sutra najavila i pojačan inspekcijski nadzor.

Projekat „Život i običaji našeg kraja“, koji su realizovali učenici sedmog razreda OŠ „Sreten Lazarević“ iz Prilika, obuhvatio je očuvanje umotvorina, verovanja, običaja i drugih tradicionalnih obeležja Prilika i okoline.

Projekat podstiče ljubav prema očuvanju tradicionalnih vrednosti i kulturnog nasleđa mesta.

Učenici su pored narodnih umotvorina i prikupljanja starih predmeta, lekovitog bilja i srpskih običaja, uživali u pričama ljudi koji pamte neka bolja vremena.

A o boljim vremenima pričali su i gosti učesnici projekta.

Od kako je pre više decenija stigla iz Subotice u Ivanjicu, Đula Danilović slavi  oba Vaskrsa, katolički i pravoslavni. Na ovaj način poštuje običaje svoje ali i suprugove vere, mada je suština praznika ista. U oba slučaja se farbaju jaja i dočekuje ovaj radostan praznik, mada postoje razlike u običajima.

• Ima razlike u samim običajima, recimo u pravoslavlju su obavezna crvena jaja i prvo kao ’’čuvarkuća’’, kod nas toga nema. Recimo, u katoličkoj veri se više posveti pažnja tom ukrašavanju jaja u smislu njihovog oslikavanja, pa ona ustvari izgledaju kao mala umetnička dela jer se crta posebnim bojama i tehnikom. Ujutro, na Uskrs u vodu se stavlja žito i svi se umivaju tom  vodom. Spremi se pogača, onda se uz nju u korpu, slože jaja, šunka,  kobacisa, kolači i sve ono što želimo da imamo za doručak. To se odnese u crkvu gde se hrana osvešta nakon čega se vraća kući a porodica se okuplja na doručku. Takođe je običaj da svi gosti koji tog dana dođu u kuću budu poprskani kolonjskom vodom ili parfemom, da bi mirisali i sve imalo jednu svečanu notu. Daruje se rodbina poklonima. A recimo, veče pred Uskrs deca stave cipele na prozore, a ujutro one budu pune poklončića, čokoladica, bombona, čarapica, itd...-priča Đula.

Danas, dosta skromnije u odnosu na sećanja iz detinjstva Đula obeležava katolički  Vaskrs, ali u skladu običaja koji se poštuju u pravoslavnoj veri i njenoj porodici, priprema najveći hrišćanski praznik.

• Farbam jaja u lukovini i bojama, obavezno ostavljam ’’čuvarkuću’’ i naravno spremam svečani ručak za Uskrs, mesim tortu… Posebno se potrudim da odvojim najlepša jaja za svoje unuke i njima učinim ovaj praznik lepim. Važno je poštovanje vere, a svako podneblje ima neke svoje običaje.-kaže Đula.

Prema verovanju u noći između 18. i 19. januara nebo se otvara i „Bog se javlja“ što označava Bogojavljenje, jedan od petnaest najvećih hrišćanskih praznika.

Zato, prema predanju, tada treba zamisliti želju, pa u ponoć pogledati u nebo kako bi se ona ostvarila. U našem narodu na ovaj dan se osvećuje voda za koju se veruje da je lekovita i čudotvorna.

Inače, Bogojavljenje je svetkovano  veoma živopisno, a od nekoliko običaja za praznik koji se slavi 19. januara, najviše se  upražnjava onaj da se izjutra, pre sunca, obavi ritualno kupanje u reci. Običaj nalaže da se u vodu baci Časni krst, a mladići se takmiče da do njega doplivaju i da ga uhvati prvi.

Krst treba da bude napravljen od zaleđene prošlogodišnje Bogojavljenske vodice, a onom ko prvi dopliva do njega, doneće sreću tokom cele godine.

Verovanje je i da neudate devojke stave ogledalce pod jastuk 18. januara uveče, jer se smatralo da će sanjati muškarca za koga će se udati. Nekada su mlade devojke na Bogojavljensko jutro odlazile na netaknuti izvor gde su bacale zrna pšenice i kukuruza i govorile: „Kako ide voda, tako da ide i blagodat u naše njive“. Zatim bi zahvatile vodu i odnosile je do kućnog praga gde su ih čekali ostali ukućani.

U nekim delovima Srbije je postojao običaj da se ovako zahvaćena Bogojavljenska voda daje ukućanima da piju preko sekire, kako bi se izbegle svađe među njima tokom naredne godine.

Takođe, u pojedinim krajevima mlade devojke umese četiri loptice od testa. U tri stave papirić sa imenima svojih simpatija, a jedan ostave prazan. Loptice zatim ubace u ključalu vodu koja prva izbije na površinu, ona nosi papirić sa imenom ljubavi te devojke. Ukoliko je isplivala prazna loptica, znači da devojka još nije upoznala onog koji joj je suđen.

Ako za Bogojavljenje bude jak mraz ili pada sneg, prema verovanju, godina će biti rodna, a ako bude vedro, godina će biti sušna. Običaj je bio da se na Bogojavljenje izađe na neku vetrometinu, iznese malo pepela i pušta po malo iz ruku, kako bi se odredio koji se vetar zakrstio, odnosno pobedio na Krstovdan. Ako duva istočni vetar, značilo je da će godina biti sušna, ako duva jugo biće kišna i bolešljiva, dok je zapadni vetar predskazivao rodnu godinu.

Bogojavljenje se slavi 19. januara jer je tog dana u 30. godini Isusa Hrista u reci Jordan krstio Jovan Preteča. Po krštenju, koje je obavljeno trostrukim uranjanjem u vodu, otvorilo se nebo iz kog se začuo glas Boga Oca koji je obznanio da je Isus sin njegov, a na Isusa je u vidu goluba sleteo Sveti Duh.

Zbog toga se na Bogojavljenje pravoslavni vernici pozdravljaju sa „Bog se javi – Vaistinu se Bog javi”.

Ovom prazniku prethodi Krstovdan, prvi dan posta posle božićnih praznika, a odmah za njim, 20. januara, slavi se i Sv. Jovan Krstitelj koji je Isusa krstio na reci Jordan.