Međunarodni dan osoba sa invaliditetom, 3. decembar, obeležava se od 1992. godine, kada je Generalna skupština UN usvojila rezoluciju kojom se sve zemlje pozivaju na obeležavanje tog dana.

Cilj obeležavanja je da se i osobama s invaliditetom omogući jednako uživanje ljudskih prava i ravnopravno učešće u upravljanju društvom u kome žive.

Osobe s invaliditetom danas čine oko 15 procenata svetske populacije i nailaze na brojne probleme i barijere u svom svakodnevnom funkcionisanju. Suočavaju se s nejednakim mogućnostima u pogledu obrazovanja, zapošljavanja, zdravstvene i socijalne zaštite; njihov svakodnevni život opterećuju i mnoge predrasude i stereotipi.

Ove godine Međunarodnu dan osoba sa invaliditetom se obeležava pod sloganom „Želimo šansu, a ne privilegije“ čime se ukazuju na problem zapošljavanja OSI.

„Pravo na rad je pravo koje omogućava svakom pojedincu da unapređuje svoje sposobnosti i razvije se u kreativnu osobu. Radnici sa invaliditetom ostvaruju prosečne, ili bolje rezultate u poređenju sa generalnom radnom snagom, a redovniji su u dolascima na posao.“- rekla je Svetlana Glavinić, predsednica Udruženja za dečiju i cerebralnu paralizu.

Kako bi građani ravnopravno učestvovali u svim sferama života grada, oni moraju imati mogućnost kretanja i pristupa objektima. U tom smislu, posebno ranjiva grupa jesu osobe sa invaliditetom kojima, bez odgovarajućih rampi, i osnovne aktivnosti nekada predstavljaju problem.

U Ivanjici je, tokom poslednjih godina, napravljen krupan korak ka tome da OSI imaju jednak tretman, ipak, po rečima Đorđa Avramovića, koji koristi invalidska kolica od malena, potrebno je još napora da bi se njihov položaj unapredio.

• „Od 2000. godine primetno je poboljšanje i ulaganje napora kako bi se kvalitet života osoba sa invaliditetom u Ivanjici poboljšao.  Prva rampa napravljena je na ulazu u opštinu, a nesmetano i samostalno u kolicima ulazim i u Dom zdravlja. Ipak, prilazi mnogih važnih  institucija u našem gradu nisu prilagođeni kolicima. Samostalno ne možemo da udjemo u poštu, državnu apoteku, javno komunalno preduzeće, centar za socijalni rad, a neke institucije poput suda i Doma kulture su delimično prilagođene. U Dom kulture mogu da uđem u prizemlje, gde se nalazi biletarnica i galerija, ali za Veliku i Plavu salu, kao i biblioteku, mi je potrebna pomoć, odnosno da me neko prenese na prvi ili drugi sprat sa kolicima. Prošle godine sam vadio dokumenta u MUP-u i tada saznao da sa zadnje strane njihove zgrade postoji rampa, taj ulaz jeste komplikovan, jer je nemoguće samostalno ući u zgradu, ipak, uz nečiju pomoć lagano savladaš prolaz kroz kancelarije, što jeste napredak u odnosu na to da vas neko nosi uz stepenice.  Ono što bih posebno istakao kao problem jeste ulica Milinka Kušića, u kojoj se nalaze pekare, banke, apoteke, kafići, prodavnice i sve ono što je podjednako važno za svakodnevni život, a oboren ivičnjak, na jako visokom trotoaru, postoji samo na početku ulice. Sa jedne strane mnogo stvari je uradjeno, a sa druge postoji još mnogo prostora za napredak.“ -kaže Đorđe Avramović.

U Domu kulture, gde ne postoji mogućnost vertikalnog kretanja kroz objekat, isti slučaj je i sa Domom zdravlja, osnovnom školom i gimnazijom. U tim institucijama kolicima je moguć samo pristup prizemlju, i ne postoje liftovi niti druge pokretne platforme koje bi omogućile osobama sa invaliditetom da se nesmetano kreću.

Zakonom o zabrani diskriminacije propisano je da svako ima pravo na jednak pristup objektima u javnoj upotrebi kao i javnim površinama. Savetnik na poslovima socijalne zaštite, Sladjana Nikolić,  ističe kako društvo svoju zrelost pokazuje u odnosu prema manjinama, starijima, deci i osobama sa posebnim potrebama.

• „Oni su važan deo našeg društva i mora im se omogućiti da koriste sve što ovo društvo nudi. Lokalna samoprava se u tom smislu trudi da svaka raskrsnica, pešački prelaz i javna površina bude prilagodjena njihovom samostalnom i nesmetanom kretanju. Medjutim, svaka institucija je za sebe nadležna i odlučuje da li će postaviti rampe za prilaz kolicima, na nama je samo da apelujemo i da se trudimo da kao društvo i grad budemo senzibilni prema ljudima sa telesnim oštećenjem.“– kaže Sladjana Nikolić.

Dosadašnja praksa pokazala je da spušteni trotoari i rampe pomažu i majkama sa malom decom i kolicima, ali i starijim sugradjanima koji se otežano kreću.

Nepristupačnostu  javnih površina i objekata osobama sa invaliditetom  je onemogućeno ili veoma otežano  ostvarivanje osnovnih ljudskih prava, zato se javlja potreba da se svaka gradnja i rekonstrukcija  radi u dogovoru  sa OSI, jer će to pomoći ispunjenu  civilizacijskog  standarda u Ivanjici.