Pedestih godina prošlog veka fudbaleri Javora bili su prave zvezde male Ivanjice. Nedeljom, kada bi se igrale utakmice, čitave porodice su dolazile na igralište da bodre svoje ljubimce. Javor je tada bio simbol ponosa grada – voljen ne samo u Ivanjici, već i u svakom mestu gde bi istrčao na teren.

U timu su igrali isključivo Ivanjičani – drugovi i van sportskog terena, neraskidivo povezani zajedništvom koje je krasilo generaciju koja će kasnije poneti naziv „zlatna generacija Javora“.

U trofejnoj sali kluba, na stadionu, i danas dominira velika fotografija tih momaka. Stariji Ivanjičani sa setom i ponosom prepoznaju lica sa slike i prepričavaju uspomene, a među njima je danas živ samo jedan – tadašnji golman Jevđo Kušić.

Sećanja na slavne dane Javorove prošlosti, sa puno emocija, preneo je upravo on – „poslednji Mohikanac“ te generacije.

– San svakog klinca u Ivanjici bio je da obuče dres Javora. I ja sam o tome maštao. Ta želja mi se ostvarila kada je tadašnji nastavnik fiskulture Branko Ribar pozvao nas petnaestogodišnjake i formirao podmladak Javora – priseća se Jevđo početaka svoje karijere.

Ta generacija je, sazrevši, postala okosnica kluba. U Ivanjici je tada zavladala prava fudbalska groznica – nestrpljivo se čekala svaka nedelja i nova utakmica.

– Debitovao sam za prvi tim protiv Sloge iz Kraljeva. Od treme nisam oka sklopio celu noć, ali kad je utakmica počela i kad smo krenuli da „pletemo“ po terenu, trema je nestala. Sve se lepo završilo – priča Kušić sa osmehom.

Kako su se nizale utakmice, Jevđo je postajao sve sigurniji i pouzdaniji stub tima. I kada bi se izgubilo, nije bilo gorčine – sve se završavalo šalom i drugarskim zadirkivanjima.

Ipak, jedna utakmica se zauvek urezala u sećanje – čuveni meč protiv Borca u Čačku, kvalifikacioni za ulazak u novoformiranu Drugu ligu.

– Svi su tada okrivili Dobrosava Šarčevića Šargina da je prodao utakmicu, ali tvrdim da to nije istina. Bio je to samo slab dan, i garantujem da nije bilo nikakvog nameštanja. Nažalost, posle tog poraza došlo je do raspada generacije – neki su otišli u druge klubove, a neki zauvek okačili kopačke o klin – kaže Jevđo s uzdahom.

Po završetku karijere, Kušić se preselio u Beograd. Kratko je trenirao u Crvenoj zvezdi, a kasnije bio i trener golmana Partizana. Deo života proveo je u Parizu, gde je radio kao službenik Beobanke, ali se, i daleko od kuće, uvek interesovao za rezultate svog Javora.

Iz sećanja je izdvojio i jedan duhovit događaj:

– Igrali smo kup utakmicu u nekom selu na Zlatiboru. Magla je bila toliko gusta da sa gola nisam mogao da vidim protivnički! Pošto se sve vreme igralo na njihovoj polovini, neko iz odbrane mi je dovikivao rezultat. Mislim da smo dali sedamnaest golova, a ja nisam video nijedan! – kroz smeh priča Jevđo.

U razgovoru za Info Ligu, Kušić je na kraju istakao:

– Srećan sam što sam bio deo Javora, a danas sam ponosan što je naš klub u elitnom rangu. Mi smo nekada samo sanjali da igramo protiv Zvezde i Partizana – a današnja generacija je te snove ostvarila.

Pisao: Raško Nešovanović

Pedesetih godina prošlog veka u maloj varoši  Ivanjica stanovnici su se informisali isključivo putem radija i dnevnih listova Politika i Borba. Radio aparate imalo je malo domaćinstava pa su se komšije i prijatelji okupljali kod domaćina koji je imao ovu spravu da slušaju tada popularne emisije. Najslušaniji  je bio program radio Beograda a posebno emisija ‘’Veselo veče’’, prenosi važnih utakmica i govori predsednika Tita. Obzirom da je u to vreme bilo malo radio aparata vispreni Ivanjičani došli su na ideju da omoguće što većem broju ljudi da slušju radio program. Naime, na banderi u parkiću kod kestena, zakačen je zvučnik a iz kabine starog bioskopa puštao se program. Posebno veliko interesovanje vladalo je za važne fudbalske utakmice pa se na prostoru oko zvučnika  okupljala masa sveta. Zagrejani za fudbal prisutni su često reagovali kao da se nalaze na samom stadionu.

Slaba medijska pokrivenost posebno je teško padala navijačima Javora. Naime ,kada bi Javor igrao u gostima, fudbaleri su se vraćali kući kasno noću pa je bilo teško saznati rezultat. Morao se čekati naredni dan da bi se znalo šta je Javor uradio.

Upravo ta neizvesnost i činjenica da je u to vreme cela Ivanjica živela za svoj Javor, uprva kluba odlučila se na pionirski poduhvat. Igrala se kvalifikaciona utakmica za ulazak u novoformiranu Kragujevačku zonu između Javora i Trgovačkog  iz Kručevca.U prvoj utakmici gosti su u Ivanjici pobedili sa 2-1 i bili veliki favoriti u revanšu koji je bio u Kruševcu. U očekivanju revanša u Ivanjici je vladala prava fudbalska groznica. Iako su mnogi želeli da krenu put Kruševca i podrže svoje ljubimce to je bilo neizvodljivo jer nije mogao da se organizuje prevoz za tako puno ljudi. Da bi olakšali neizvesnos  navijačima,  uprava Javora odlučila je da pokuša da organizuje radio prenos. Uz pomoć ljudi iz Pošte instalirali su zvučnik na terasi starog hotela Park i isti povezali sa telefonskom linijom iz Kruševca. To je izazvalo nezapamćeno interesovanje pa se stekao utisak da se na terasi hotela i oko nje okupila cela Ivanjica. Svi su sa nestrpljenjem očekivali da čuju glas sa druge strane žice. I konačno na zvučniku je odjeknulo:

-Halo Ivanjica da li me čujete?-

Ovaj glas izazvao je buru oduševljenja kod prisutnih. Iako nedovoljno vičan ovom poslu dr Slobodan-Bućo Spasović maestralno je opisivao događaje na terenu. Sa kakvim ushićenjem je Bućo pozdravljao golove Javora ,okupljeni su imali utisak da uživo prate meč. Javor je pobediosa 3-0 i plasirao se u tada kvalitetnu Kragujevačku zonu gde će se kasnije sastajati sa Borcem, Slobodom, Napretkom, Slogom i drugim jakim timovima tog vremena.

Nakon ovog, prvog prenosa nastavljeno je sa radio prenosima sa svih važnijih utakmica Javora. Posle dr Buća Spasovića,kao reporteri su se oglašavali Borko Milovanović i Tomo Ilić. Posebno su bili interesantni prenosi Toma Ilića koji je  zanesen dešavanjima na terenu  često umeo da se zaboravi i reaguje navijački.

-Sudija,nemaš pojma. De su ti oči da vidiš ovaj prekršaj? – viknuo bi Tomo u tokom prenosa.

Kada je počeo sa radom Ivanjički radio prenosi utakmica postali su redovni, bilo da Javor igra u gostima ili kod kuće.Tako je omogućeno  ljubiteljima fudbala u ovoj varoši da uživo prate utakmice Javora. Nažalost danas, kada zbog korone navijači ne mogu da bud una stadionu, nema ni prenosa uživo. Iako u Ivanjici postoje dve radio stanice Ivanjičani ostaju uskraćeni za dešavanja na terenu Javora.

autor teksta: Raško Nešovanović