Uskoro će biti završeno renoviranje glavne ulice, koja će postati divno mesto za okupljanje i druženje Ivanjičana. E, u toj našoj glavnoj ulici, nekih davnih vremena, korzo je bio najomiljenije sastajalište meštana.

Sa prvim sumrakom, kretala bi reka šetača, a sa strane bi stariji iznosili klupe, sedeli i posmatrali prolaznike. I kada je glavna ulica bila pod kaldrmom, kockom, pa nešto kasnije i pod asfaltom – korzo je i dalje bio omiljeno mesto okupljanja stanovnika Ivanjice. Šetalo se i ćaskalo od raskrsnice sa Javorskom ulicom do centra grada, pa nazad – u krug.

U to vreme, kada se izlazilo u šetnju, narod, a posebno ženska populacija, doterivao se kao da ide na neku svetkovinu. Kada bi se sa nekim dogovaralo da se vide, poruka je bila jasna: „Vidimo se na korzou.“

U zavisnosti od godišnjeg doba, šetnje su trajale određeno vreme. Stariji bi na kraju šetnje selili u kafane, dok bi mlađi svoje druženje nastavljali u parku. Bilo je zanimljivo posmatrati momke kako sa ivice trotoara merkaju devojke i skupljaju hrabrost da im priđu. Mnoge ljubavi rođene su upravo na korzou.

Vremena su se promenila, a šetnje korzom su iščezle. Stariji su se sa prvim mrakom povlačili u kuće, a mladi svoju razonodu pronašli u kafićima.

Rekonstrukcijom glavne ulice pruža se prilika da korzo ponovo zaživi. Bila bi to lepa slika – videti Ivanjičane svih uzrasta kako šetaju i sa nestrpljenjem očekuju naredno veče, kada će ponovo izaći u šetnju.

Da li će mladi prihvatiti ovu nekada tradicionalnu naviku naših sugrađana – ostaje da se vidi. Ipak, uslovi za korzo danas su bolji nego ikad, i bila bi šteta to ne iskoristiti.

Pa neka poruka za kraj bude jednostavna: Hajdemo na korzo – po novoj, lepoj glavnoj ulici!

Autor teksta: Raško Nešovanović

Ivanjica – U vreme kada je Lepa Brena sa ansamblom Slatki greh sredinom osamdesetih godina prošlog veka žarila i palila scenama ne samo u Jugoslaviji, već i širom inostranstva, njen tadašnji menadžer okrenuo je direktora ivanjičkog Doma kulture Uroša Ćurčića i ponudio gostovanje u Ivanjici. Nikada se to ne bi dogodilo da im negde nije bio otkazan kocert pa pošto su imali lufta želeli su sigurno da to iskoriste i zarade još para. Šokantna ponuda iznenadila je sve nas zaposlene u Domu kulture, ali znali su da se takva prilika ne propušta. Sala Doma kulture sa 500 mesta bila je neprihvatljiva za organizovanje takvog koncerta jer se znalo da je interesovanje ogromno, a ni Brenin menadžment ne bi prihvatio koncert za samo 500 gledalaca.Brzo se reagovalo i doneta je odluka da se koncert održi na igralištu Javora.U to vreme igralište nije bilo komforno kao danas, a tribina na zapadnoj strani bila je dosta mala. Ipak prihvaćeno je da se na tom mestu koncert održi i za tu priliku napravljena je velika bina na centru igrališta, dovedena kablovima struja do bine i sve je bilo što se tehnike tiče spremno za koncert.

Na iznenađenje, orkestar i Lepa Brena stigli su u Ivanjicu dosta rano. Imali su slobodno posle podne i pošto je bio i TV prenos fudbalske utakmice između Jugoslavije i Italije momci iz orkestra zamolili su da negde odgledaju prenos. Tada sam stanovao u soliteru i ponudio sam momcima da u mom stanu pogledaju prenos. Naravno sa oduševljenjem su prihvatili predlog i došli kod mene. Na moje iznenađenje sa njima je došla i Lepa Brena.To se brzo pročulo pa su deca, kojima je Brena bila idol, prosto okupirala soliter. Moj stan je bio na petom spratu i Brenini obožavaoci su stepenište od prizemlja do petog sprata zasuli cvećem. Bilo je problema kako decu smiriti da više ne zvone i lupaju na vrata kako bi videli Brenu. Nekako se situacija smirili, momci su se zaneli gledajući prenos utakmice, a Brena se opružila na ležaju u dnevnoj sobi. Kada su kasnije neki moji prijatelji saznali da je Brena ležala na trosedu u mom stanu lansirali su anegdotu kako nikom od ukućana nisam dao da legne na taj trosed osim mene.

Interesovanje za koncert bilo je iznad svih očekivanja. Silan narod, a najviše dece naprosto je okupirao ulaz na igralište. Bilo je slučajeva da su roditelji preko ograde prebacivali decu jer na kapiji se nije moglo proći. Obzirom da su tribine na zapadnoj strani bile male, da se oko ograde terena načičkala masa sveta došlo je do preskakanja  žičane ograde i veliki broj ljudi upao je u sam teren uz binu. Tada je nastao veliki problem. Pošto su kablovi sa strujom išli preko terena postojala je opasnost da kada se uključi razglas narod gazeći po kablovima mogao je da nastrada. Naravno zbog tako nastale situacije koncert nije mogao da počne. Uzalud su bili apeli da se narod udalji. Dugo je trajalo to ubeđivanje i pitanje je da li bi koncert i počeo da se nisu pojavila dva milicionera i dovela sa sobom psa vučijaka. Sa dosta probema i uz veliko negodovanje naroda uspelo se koliko toliko da se omoguće uslovi za održavanje koncerta. Revoltirani pojedinci zbog dugog čekanja početka koncerta paradajzom su gađali binu na kojoj su već bili članovi orkestra i Lepa Brena.Takav postupak iritirao je muzičare, ali su oni ipak odradili posao. Iako su posle koncerta planirali da prenoće u Ivanjici oni su se spakovali i brzo napustili Ivanjicu uz Brenine reči:“Nikad više u Ivanjicu.“

I zaista Lepa Brena više nikada nije gostovala u Ivanjici, ali ostaje sećanje da je najpopularnija estradna zvezda tadašnje Jugoslavije bar na kratko bila u našem gradu.

Autor: Raško Nešovanović