Mnogo toga interesantnog zabeleženo kroz istorijske arhive Ivanjice ali malo je zapisa koji govore o vremenu kada su u ovoj varoši radili rudni kopovi antimona.

Naime, sve do 1952.  godine antimon se vadio na kopovima na brdu Glječa u Lisanskim zaseocima Vratonjićima, Zvečku kao i u Radaljevu. Bilo je to vreme kada je rudarstvo  bilo najznačajnija privredna grana opštine Ivanjica. Pre Drugog svetskog rata antimon na području opštine Ivanjica eksplatisala je jedna francuska korporacija. Posle rata rudnici su prešli u vlasništvo države Jugoslavije i u tom periodu radili su pod imenom Lisanski rudnici „Milinko Kušić“.

Prema nekim nezvaničnim izvorima rudnici su zapošljavali preko sedam stotina radnika. Na brdu Gliječa bila je i velika menza, prodavnica i mala kafana. Pre rata radna snaga uglavnom je bila sastavljena od došljaka koji su u Ivanjicu došli „trbuhom za kruhom“. Kada je rat završen rudarske poslove obavljali su zarobljeni Nemci ali zbog nedostatka radne snage bila je izdata direktiva da se angažuju svi sposobni mladi ljudi. Dok je sa Gliječe ruda dostavljana do topionice koja se nalazila na mestu nekadašnje fabrike tepiha ITISON  putem žičare, sa ostalih kopova ruda se dovozila volovskom zapregom. Upravo taj transport rude do topionice bio je veoma skup i to je bio razlog što je 1952. godine odlučeno da se rudnik zatvori. Pred zatvaranje rudnika, radilo je samo nekoliko ljudi, pored tadašnjeg direktora Dobrosava Jovančevića tu su bili Obren Vučetić (objavljene fotografije je upravo on sačuvao a iste nam prosledio njegov sin Mihailo Vučetić), Ratko Tankosić i vozač  sa prezimenom Bukvić. Na svim kopovima vladala je stroga disciplina i bilo je slučajeva da su radnici gubili posao za najmanji prestup. Kada je rudnik zatvoren nikada se više država nije zainteresovala za mogućnost obnove kopova.

Ostaje zapisano da je Ivanjica nekada bila poznata rudarska opština ali na žalost malo je živih ljudi koji pamte ovaj period.

Autor teksta: Raško Nešovanović

Severoistočni deo ivanjičkog sela Osonica u srednjem veku bio je rudnik. I to ozbiljan, za uslove onog vremena.

Pripadao je rudnicima Čemerno i Troglav, kojima je gazdovala otomanska Turska, a tokom 16. i 17. veka ovde se vadila i topila ruda srebra i olova. Sam lokalitet na kome je eksploatisana zove se Belandor (Belan Do), a na njemu se i danas mogu videti desetine okana, odakle su vađeni ovi metali do 12 metara dubine, ali i nekoliko troskišta sa velikom količinom šljake (Kolište u Boškovićima, Samokovo u Belandoru…). U neposrednoj blizini postoje ostaci najverovatnije rudničkog naselja Hanište, koje su Turci tokom svoje vladavine koristili i kao odmorište na putnom pravcu između Kraljeva i Novog Pazara.

Usmeno predanje kaže da su rudu u Osonici vadili prvo Rimljani, zatim Sasi u vreme Uroša I Nemanjića, ali se za eksploataciju u vreme turske okupacije ništa nije znalo. Geološki institut iz Beograda je u nekoliko navrata tokom prošlog veka vršio opsežna istraživanja i bušenje zemljišta, u potrazi za rudom.

Prvi pisani podatak o tome da je u Osonici vađena ruda u srednjem veku pronašli smo u radu Srđana Katića, višeg naučnog saradnika Istorijskog instituta u Beogradu „Rudarstvo Čemerna i Troglava“ (16. i 17. vek), koji je objavljen na web stranicama kraljevačkog muzeja 2015. godine. Ovaj rad je rezultat istraživanja na projektu Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja.

Njegov rad se bavi do sada malo poznatom rudniku srebra, olova i gvožđa Čemerno, nazvanom po istoimenoj planini. Na osnovu novih osmansko-turskih izvora koje je Katić preveo, utvrđeni su položaji glavnih rudišta, vreme kada je rudnik počeo sa radom i godišnja proizvodnja. Posebna pažnja posvećena je okolnim selima koja su pripadala rudniku, kao i onim nešto udaljenijim, koja su takođe imala ulogu u organizaciji poslovanja. U prilogu ovog rada je i popis radničkog hasa iz 1592. godine, zbog jedinstvene strukture i važnih podataka koje sadrži.

• Rudnik Čemerno predstavlja nepoznanicu za istoriografiju. Vasilije Simić ga u najopširnijem pregledu istorije rudarstva na ovim prostorima uopšte ne pominje. To je prvi posredno uradio Milan Vasić koji je baveći se martolosima, u defterima Smederevskog sandžaka iz druge polovine 16. veka pronašao zapise o martolosima rudnika Čemerno i tom prilikom sačinio kartu rudnika Čemerno i Troglav, međutim i ona sadrži značajne propuste koji mogu navesti na pogrešne zaključke, kao što je da se u tim rudnicima vadila samo ruda gvožđa“, navodi Katić.

Na osnovu analize Simićeve karte, jasno je da se glavna rudarska i topioničarska delatnost odvijala na zapadnim obroncima Čemerna, odnosno u selu Osonica.

Formiranje odreda martolosa (poseban vojni red u Osmanskom carstvu sastavljen od hrišćana, koji je od 15. do 18. veka bio obavezan da vrši vojnu službu u zamenu za privilegovan status), upućuje na eksploataciju plemenitih metala. Pošto su stari rudari pratili srebrom bogate žile galenita, koje su bile prisutne na olovno-cinkanim rudištima, u topionicama je pored srebra, kao sekundarni proizvod, dobijano i olovo. To znači da su okna na Čemernu bila na olovno-cinkanom rudištima, kao i da su topionice na Osoničkoj i Jasenskoj reci proizvodile srebro i olovo. Na Troglavu je bilo olovno-cinkanih, a možda i bakarnih rudišta, koja su prvobitno opsluživale topionice na reci Lopatnici.

• O rudarstvu Čemerna i Troglava u predosmanskom periodu nema pomena u istorijskim izvorima, nema arheoloških nalaza, kao ni saskih naziva u lokalnoj toponimiji. Poznato je samo da je rudnik radio krajem pedesetih godina 16. veka, kada je popisivan Smederevski sandžak i kada su u vilajetski defter prvi put zavedeni martolosi koji su ga obezbeđivali. Rudnik Čemerno ne pominje se u finansijskim defterima iz četrdesetih i većem delu pedesetih godina 16. veka, koji sadrže podatke o zakupima nekoliko desetina rudnika širom Rumelije“, navodi Katić.

Prema njegovom istraživanju, rudnik Čemerno počeo je sa radom 21. marta 1558. godine, na Nevruz, persijsku Novu godinu. Čemerno je otvoreno u vreme velikog poleta osmanskog rudarstva, koji je bio posebno izražen u Smederevskom sandžaku. Tokom pedesetih, šezdesezih i sedamdesetih godina 16. veka, u toj provinciji, pored Čemerna otvoreni su veoma značajni rudnici: Kučajna (zlato, srebro i olovo), Majdanpek (bakar) i Bah (gvožđe), kao i manji rudnici olova i srebra Avala i Rudište. S proizvodnjom su počele i kovnice novca u Kučajni i Beogradu, kao i velika postrojenja za izradu gvozdene municije u Bahu i olovne u Rudniku, Kučajni i Beogradu.

U 15. i 16. veku, primarni rudarski proizvod bilo je srebro. U nekim rudnicima ono je obračunavano u topionicama kao nerafinisano, a u drugim tek nakon rafinacije u čistiljama kao čisto srebro. U Čemernu se radilo o čistom srebru, čija proizvodnja nije bila velika. Do 1570. godine njen godišnji prosek bio je oko 41 kilogram, a od tada pa do kraja veka oko 51 kg čistog srebra, od kojih je desetina pripadala državi. U carstvu je sve proizvedeno srebro odnošeno u kovnice novca, a u slučaju Čemerna to je bila kovnica u Kučajni.

U Osmanskom carstvu svaki značajniji rudnik imao je svoj radnički has. Sela radničkog hasa rudnika Čemerno uživala su osnovne povlastice. Bila su oslobođena od svih uobičajenih nameta i vanrednih davanja, a harač i ovčarina su im umanjeni i razrezani otsekom. Plaćali su ušure na poljoprivredne proizvode i neke od taksi.

Ubikacija naselja koja su ulazila u sastav radničkog hasa Čmerno važna je zbog utvrđivanja lokacije glavnog i pripadajućih rudnika, kao i puteva korišćenih za transport. Prvobitni has činila su četiri sela Smederevskog sandžaka: Osonica, Gornja Luka, Kaona i Guberevci. U nekoliko dokumenata iz šezdesetih godina 16. veka, izričito se navodi da se rudnik nalazi kod sela Osonica. Gornja Luka (danas Luke), nalazila se pored Osonice, dok su sela Kaona i Guberevci bila udaljena od nje 15-20 kilometara u pravcu severoistoka.

Po rasporedu naselja, može se zaključiti da su se stanovnici sela Osonica, Luke, Lisa, Vučkovica, Milatovići, Kotraža, Ćiće, Bogutovac i Okolac najverovatnije bavili rudarskim poslovima, dok su ostala bila zadužena za snabdevanje i transport. Ta sela su se prostirala u dva pravca, prema severozapadu putem prema Požegi (Lopaš i Pilatovići) i u pravcu istoka i severoistoka, prema dolini Zapadne Morave (Goričani, Dragosinjci, Vraneši i Saovci).

Pored prethodno pomenutog radničkog hasa u Smederevskom sandžaku, rudnik Čemerno dobio je tokom 1570. godine još jedan radnički has u Bosanskom sandžaku, koji je sačinjavalo 10 sela Nahije Stari Vlah u Novopazarskom kadiluku. Sedam sela hasa bilo je u gornjem toku reke Moravice. Od izvorišta i obližnjeg sela Herčik (Erčege), koje se nalazilo na levoj pritoci Nošnici, naselja su se nizala nizvodno: Gleđica, Kosovica, Rožce (Rokci), Budoželja, Prilike i Radaljevo. Od Gleđice u pravcu severozapada nalazila su se još tri sela: Deretin, Brezova i Močioci. Većina sela gravitirala je ka rudištima oko Osonice, dok se samo za Herčik, Brezovu i Močioce sa sigurnošću može reći da su bila zadužena za transport. Položaj sela Brezova i Močioci ukazuje na korišćenje bočnog puta koji je povezivao Čemerno i Dubrovački drum. Nahija Stari Vlah i njenih deset sela izvesno su pripadali rudniku Čemerno i krajem 16. veka.

• Rudnik Čmerno je bio mali rudnik srebra, ali je imao značajnu prateću proizvodnju olova, kao i posebne rudnike gvožđa a možda i bakra. Za osmansku administraciju rudnik je očito bio vredan ulaganja, jer su mu dodeljena dva radnička hasa, obezbeđeni martolosi i status samostalne mukate, što su uslovi koje je imalo svega 25-30 rudnika toga vremena u Rumeliji“, navodi u svom radu Srđan Katić.

Do kada je rudnik Čemerno radio, ne možemo tačno da utvrdimo. Činjenica je da je bio aktivan u prvim decenijama 17. veka, ali zbog nedostatka relevantnih izvora, ne znamo da li je zatvoren pre ili tokom bečkog rata (1683-1699), tek u zakupima iz ratnog i poratnog perioda Čemerno se više ne pominje kao rudnik, već samo njegov has, tj. prihodi od sela. O prisustvu Austrijanaca na Čemernu sveoči toponim Belendor(f) (Belandor – Belan Do) u zaseoku Boškovići sela Osonica, na kojem su uočeni ostaci rudarskih i topioničarskih radova.

Rudnik gvožđa u podnožju Troglava kod Lopatnice verovatno je obnovljen u vreme austrijske uprave (1718-1738), ili nakon ponovnog uspostavljanja osmanske vlasti i radio je do pred kraj 18. a možda i početkom 19. veka.

Dr Srđan Katić je viši naučni saradnik Istorijskog instituta u Beogradu. Rođen je 1963. godine. Studije istorije na Filozofskom fakultetu u Beogradu završio je 1988. Na stručnom usavršavanju u Turskoj proveo je dve godine (1990-1992). Magistrirao 1996. radom Jegen Osman-paša, a doktorsku disertaciju Istorija rudarstva i metalurgije u Osmanskom carstvu (na primeru Smederevskog sandžaka) odbranio 2005. godine. U Istorijskom institutu radi od 1990, sa prekidom od1995-2002. kada je bio asistent na Katedri za nacionalnu istoriju novog veka Filozofskog fakulteta u Beogradu. Oblast istraživanja: istorija srpskog naroda pod Turcima od 16. do 18. veka.