Na području Ivanjice koja broji nešto više od 27 000 stanovnika trenutno radi preko osamdeset frizerskih salona, pa opet u sezoni praznika i veselja mušterije moraju zakazati termin na vreme da ne bi ostale bez frizure. Nekada je, mogo brojniju varoš opsluživao samo jedan salon i opet su svi bili lepi i doterani.

Na feniranje, šišanje, haubu ili mini-val čekalo se satima no i to je imalo svoju dobru stanu jer su se neretko baš u frizerskim salonima rađala nova prijateljstva i razmenjivale informacije brže od dnevne štampe.

Od stare garde frizera, danas u novim prostorijama ali u šarmu tog vremena radi Ivanka Bradić. Osamdesetih u Ivanjici su svi znali da ih baš ona najbolje može ošišati na ’’paž’’,  frizuru koja je tada bila veoma popularna.

Novo vreme, uz nove tehnologije donelo je i drugačije trendove. Frizerka Dragana Zlatić kaže da u eri brzog života mušterijama je osim kvalitetne uslige veoma važno i poštovanje zakazanog termina.  Frizeraj je toliko napredovao da dame kosu danas mogu negovati svilom i kavijarom.

Veliki broj frizerskih salona omogućio je luksuz građanima da svako ima ’’svog frizera’’. Ipak ukoliko u žurbi zakucate na vrata bilo kog frizera, sigurno ćete biti zadovoljni uslugom jer je dobra konkurencija uslovila veliki napredak ovog zanata.

Iako se danas skoro u svakoj prodavnici mogu pazariti poljoprivredni proizvodi pa čak i po povoljnijoj ceni, narodu je pijaca ostala najomiljenije mesto kupovine. Takozvana ‘’Zelena pijaca’’ u Ivanjici ima interesantnu istoriju. Prva, zvanična, bila je locirana u samom centru grada. Ona je podrazumevala četiri improvizovane tezge gde su izlagani proizvodi za prodaju. U vreme male varoši na obalama Moravice skoro svaka kuća imala je bašticu ili voćnjak pa je kupovina na pijaci bila skromna. Proširenjem i urbanizacijom Ivanjice pojavila se i potreba za boljom i opremljenijom pijacom. Iz centra grada ona je premeštena na mesto današnje taksi stanice. Na dosta većem prostoru, osim montažnih postavljeno je, tačnije izidano i nekoliko betonskih tezgi. Ponuda poljoprivrednih proizvoda postala je dosta bogatija pa je i potražnja za njima bila veća. Međutim, kako se nova pijaca nalazila odmah uz glavnu ulicu, parkirani automobili i zaprežna kola stvarali su problem prodavcima i kupcima pa je opštinska vlast počela da razmišlja o novoj lokaciji.

Dodatno je pijačarima postalo tesno jer je u samom uglu, prema ulici Boška Petrovića, izidano gradsko kupatilo. Pošto je u to vreme malo kuća imalo  sopstveno, građani su koristili usluge javnog kupatila. Ono je radilo subotom i nedeljom a voda se grejala u velikom kazanu podloženom drvima.

Pijaca je iznova morala da se seli pa je postavljena na mesto današnje Autobuske stanice. Bio je to veliki prostor a po prvi put urađen je mokri čvor i česma sa pijaćom vodom. Iznad pijace, u brdu prema Ravani, napravljeno je košarkaško igralište pa su i mladi dobili svoj prostor za rekreaciju. Petak je i tada bio pazarni dan a pijaca je vrvela od ljudi. Polako su počeli da dolaze i prodavci iz drugih krajeva Srbije. Seljaci koji su donosili proizvode na pijac obično bi stizali veče pre. Prenoćili bi u kafani Lipa spavajući za stolom a u dvorištu kafane vezivali bi konje i volove kojima su putovali. Naravno za ovu uslugu morali su da plate gazdi kafane.

Pijaca je postajala sve aktuelnije mesto kupovine jer su proizvodi bili sveži i raznovrsni. Stoga se javila potreba za većim prostorom pa je četvrti put pijaca promenila stanište i preseljena je na mesto gde je ostala do danas. Zaklonjena od saobraćaja sa obezbedjenim prostorom za beli mrs i svom potrebnom komunalnom infrastrukturom pijaca radi i danas. Ivanjičani petkom hrle u kupovinu, sledi cenkanje sa prodavcima i uglavnom se kući vraćaju sa punim cegerima.

Slična situacija bila je i sa stočnom pijacom. Prva lokacija u Ivanjici bila je na mestu gde se danas nalazi Dom kulture. U to vreme stočarstvo u ivanjičkim selima bilo je dosta razvijeno pa je i ponuda bila dobra. Pijacu se često posećivali i kupci iz drugih gradova. Kako se stočna pijaca nalazila u samom gradu tadašnji čelnici opštine doneli su odluku da je izmeste na Vidik, mesto gde se danas nalazi Dečiji vrtić. Ispostavilo se da ovo nije idealno rešenje jer su prodavci morali da vode stoku kroz gradske ulice kako bi stigli do pijace pa je pala odluka da ona bude privremeno smeštena na Javorski put, dok se ne nađe neko adekvatnije rešenje.

Tako je pijaca u Ivanjici, kao i u svakom drugom gradu, postala nasušna potreba građana. Iako je moderno vreme sa sobom donelo na hiljade trgovinskih radnji i super marketa Ivanjičani i dalje pijacu smatraju najboljim mestom za kupovinu.

Autor teksta: Raško Nešovanović

Prvi maj je proglašen međunarodnim praznikom rada sa namerom obeležavanja sećanja na demonstracije radničkog pokreta 1886. godine, održane u Čikagu. Dan rada je jedan od najrasprostranjenijih praznika na planeti.

U neka, sada već davna vremena, pred Prvi maj deca bi iz šume donosila zelene grane i kitila kuće. Svaka kuća u Ivanjici bila je u zelenilu. Uveče pred praznik mladi bi na okolnim brdima palili logorske vatre i takmičili se čiji je plamen veći. Obično se za pomenuti praznik zatvaraju sve prodavnice, ustanove i radne organizacije. Jedino rade kafane koje su za vreme praznika bile krcate. Za prvi dan praznika većina radnih organizacija organizovala je piknike za zaposlene u Međurečju, Kiseljaku ili na nekoj drugoj pogodnoj lokaciji. Uglavnom kamionima su radnici sa svojim porodicama organizovano  išli na piknik. Dok su stariji raspaljivali roštilj, deca bi se razdragano igrala po obližnjim livadama. Oni koji nisu bili u radnim organizacijama put Kiseljaka išli bi sa kočijama Miša Lukovića-Bagaša.

U centru grada Bagaš bi sa svojim kolima čekao mušterije i kada bi se kola napunila, prašnjavim makadamskim putem polako  se kretalo na odredišta. Trabalo je skoro pun sat da bela ždrebica dovuče prepuna kola do Kiseljaka. Tog dana na izletištima je bilo kao u mravinjaku. Sticao se utisak  da skoro niko nije ostajao u gradu. A uveče kafane bi bile pune i slavilo se uz muziku do ranih jutarnjih sati.

Na uranak se išlo uz pesmu. Odjekivalo je sa okolnih brda Ivanjice. Tradiciju nije moglo prekinuti ni loše vreme, a dešavalo se da za 1.maj kiša pada kao iz kabla. Danas je drugačije.  Ima još mladih koji praktikuju uranak ali nažalost sve ih  je manje. Nema kićenja kuća, prodavnice normalno rade, a zaposleni u radnim organizacija prepušteni su sami sebi oko organizacije eventualnih prazničnih proslava.

Oni  stariji, koji pamte nekadašnje proslave Prvog maja i danas se rado sećaju tih dana. A mlađima neka ova priča posluži da praznične dane provedu što dalje od kafića, u prirodi uz pesmu i lepo druženje.

Od svog nastanka Ivanjica se ponosila čistom i plahovitom rekom Moravicom. Sve do smiraja osamdesetih godina prošlog veka voda iz Moravice mogla se piti koliko je bila čista. Naglom industrijalizacijom grada  talasi Moravice postajali su sve tamniji i sve više udaljavali ljude od njenih obala. A ta, koju stari Ivanjičani pamte, bistra Moravica,  imala je i veliki broj plaža. Narod je sa nestrpljenjem čekao leto da bi išao na kupanje. Bilo je dana kada je gotovo sve stanovništvo iz ove varošice bilo na obalama reke.

Plaže su se ređale uz obalu Moravice. Na ulazu u Ivanjicu ispod sadašnje garaže Komunalnog preduzeća bila je plaža zvana „Ciganski vir“. Tu su dolazili stanovnici donjeg dela Ivanjice i okoline da se osveže u bistroj vodi. Nešto dalje, odmah iznad žičanog mosta bilo je kupalište zvano „Đukića vir“,  a samo stotinak metara uzvodno kupalište „Krkac“, gde je nekada postojala velika ploča pogodna za sunčanje. Uzvodno uz Moravicu, odmah iznad starog kamenog mosta, bilo je kupalište zvano „Kolovrat“. Veliki broj Ivanjičana obožavao je da se kupa ispod brane u populatnom „Kazanu“, ali je ipak centralno bilo kupalište „Naper“. U letnjim žegama na Naperu je bilo kao u mravinjaku.

Nedaleko od ovog popularnog ivanjičkog kupališta nalazila su se još dva poznata kao Donji i Gornji Šljivak. Tu su uglavnom dolazili roditelji sa malom decom gde su imali sve pogodnosti da ih uče plivanju. Čim bi neko dete ovladalo tehnikom sa oduševljenjem bi se selili na Naper. Iznad Šljivaka nalazila se plaža „Radulovići“,tik ispod sadašnjeg fudbalskog terena u Jelića polju. Naravno, bilo je uz Moravicu još desetine kupališta od Lučke reke pa sve do Međurečja.

Ovo podsećanje na plaže koje su krasile obale Moravice sigurno stvara želju da se ponovo meštani okupe pored čiste i bistre Moravice. Ali u ovom trenutku to je zaista nemoguće.

Autor teksta: Raško Nešovanović