Danas se u Srbiji obeležava Dan primirja u Prvom svetskom ratu, državni praznik koji se svake godine slavi 11. novembra u znak sećanja na dan kada je 1918. godine u francuskom gradu Kompjen potpisano primirje između sila Antante i Nemačke, čime je okončan Prvi svetski rat.

Simbol ovog dana je cvеt Natalijina ramonda, poznat i kao „cvеt feniks“, koji se nalazi i na spomen medalji „Albanska spomenica“. Ovaj cvet ima sposobnost da oživi i nakon što potpuno uvene, što simbolizuje obnovu srpske države posle ogromnih stradanja i razaranja tokom rata.

U Srbiji se Dan primirja obeležava od 2012. godine nizom manifestacija i komemorativnih svečanosti, polaganjem venaca na spomenike i groblja junaka iz Prvog svetskog rata. Tim povodom se odaje počast svim vojnicima i civilima koji su dali živote za slobodu otadžbine, kao i svim saveznicima Srbije u Velikom ratu.

Dan primirja podseća na cenu mira i slobode, ali i na istorijsku ulogu Srbije, koja je u Prvom svetskom ratu podnela ogromne žrtve, izgubivši gotovo trećinu svog stanovništva, među njima veliki broj mladih ljudi.

U nedelju će se u Ivanjici odigrati utakmica između Javora i Crvene zvezde koja će mnoge podestiti na sada već davnu 2002. godinu kada su se  prvi put u zvaničnom takmičenju sastala su ova dva kluba. Bio je to fudbalski praznik za Ivanjicu. Jedan čovek se posebo radovao ovom susretu, poznati specijalista ortopedske hirurgije Branko Nešović. Rođeni Ivanjičanin često je u javnost iznosio svoju žarku želju da se u prvenstvu sastanu njegove dve velike ljubavi,  Javor i Crvena Zvezda. I konačno ostvarenje sna usledilo je 2002. godine. Stigao je Branko u Ivanjicu dva dana pre utakmice pun ushićenja i sreće. Sastao se sa svojim prijateljima iz mladosti a osmeh mu nije silazio sa lica.

-Tako sam srećan, ostvario mi se san – pričao je  Branko svojim prijateljima.

Veče pred utakmicu Branko je bio kod prijatelja na večeri. Naravno,najviše se pričalo o  utakmici. Raspoloženje je bilo na nivou a Branko je blistao od sreće. U jednom trenutku njemu je naglo pozlilo, od silnog uzbuđenja Brankovo srce nije izdržalo. Umro je u 72. godini, dan pred utakmicu za koju je živeo.

Branko je rođen u Ivanjici i kao sva deca u to vreme pikao je fudbal ali prava opsesija bila mu je  violina. Maštao je da sa ovim instrumentom napravi karijeru. Ipak jedan nestašluk njegovih drugova odvojio je Branka od  muzike i usmerio ka fudbalu. Tokom priredbe  u hotelu ‘’Moravica’’ Branko je imao solo tačku na violini. I dok je čekao nastup, njegovi najbolji drugari su mu raštimovali violinu. Kada je izašao na binu i počeo da svira, začulo se samo pijukanje instrumenta a salom se prolomio smeh. Branko je postiđen pobegao i od tada više nije uzimao violinu u ruke. Okrenuo se fudbalu gde je napravio solidnu karijeru. Kada je otišao u Beograd na studije medecine postao je član Crvene Zvezde. Igrao je fudbal i uporedo studirao. Za Crvenu Zvezdu odigrao je preko 200 utakmica. Po završetku studija zaposlio se u Ortopedskoj klinici na Banjici ali nije ostavio fudbal. Godinama se brinuo o zdravlju fudbalera Crvene Zvezde i bio izuzetno omiljen među igračima.

I Ivanjičani su ga mnogo voleli. Kao lekar bio je omiljen u ovoj varoši a sam se radovao kada može pomoći svojim sugrađanima. Primao ih je raširenih ruku i uvek se raspitivao šta ima novo u njegovoj Ivanjici. Pamti se i anegdota kada su iz Javora odveli fudbalera na pregled kod Branka a on pregledajući ga ustanovio je da ima vodu u kolenu.

-Doktore,ti nemaš pojma. Ja vodu nikad ne pijem i to može da bude samo pivo  ili špricer u kolenu.rekao je ovaj fudbaler.

Inače, u nedelju kada igrači Javora i Crvene Zvezde budu igrali meč, oni Ivanjičani koji su poznavali doktora Nešovića setiće se sa tugom što nije među nama, ovog velikog stručnjaka a iznad svega velikog čoveka.

autor teksta: Raško Nešovanović

Samo iz malene Čajetine je u Prvom svetskom ratu učestvovalo 3.500 boraca, među kojima je bio i pukovnik Kosta Smiljanić iz Ljubiša, najvećim delom rata komadant Drinske divizije, kome su se Zlatiborci odužili podizanjem spomenika u parku pored Kraljevog trga na Zlatiboru.  Srbija i Republika Srpska od danas u formi praznika slave 15. septembar, dan kada je 1918. godine u Prvom svetskom ratu probijen Solunski front i kada je srpski vojnik nezaustavljivo krenuo da istera neprijatelja iz svoje otadžbine. Ovim praznikom slavi se i srpska zastava, koju upravo ti junaci odbrane Srbije nisu ni za živu glavu hteli da ostave neprijatelju. Sa ponosom se sećamo predaka iz naše slavne istorije i svim srcem se trudimo da budemo njihovi dostojni naslednici – izjavio je predsednik opštine Čajetina Milan Stamatović, dodajući da je upravo jedinstvo svih srpskih rodoljube, ma gde se nalazili u matici i rasejanju, neophodan uslov za opstanak srpskog naroda i srpskog imena.

Sećajući se žrtve naših predaka, dodao je Stamatović, ne možemo a da se ne setimo i naredbe srpske Vrhovne komande uoči proboja Solunskog fronta: „Svi komadanti, komandiri i vojnici treba da budu nošeni idejom – od brzine prodiranja zavisi ceo uspeh ofanzive. Treba drsko prodirati – bez počinka do krajnjih granica mogućnosti ljudske i konjske snage. Sa nepokolebljivom voljom i nadom u Boga – junaci, napred u otadžbinu“. Na čelu 140.000 srpskih vojnika (među kojima je bilo oko 25.000 dobrovoljaca) bio je vojvoda Živojin Mišić, dok je komadant proboja Solunskog fronta bio francuski general Franše d Epere, čije reči da „srpskog vojnika nije mogla da prati francuska komora sa konjanicima“ i dan-danas odzvanjaju u našim ušima, posebno kada se sećamo tih naših predaka, koji su nam doneli slobodu u kojoj i danas uživamo.

Mladi naraštaji koji predstavljaju našu budućnost bi trebalo da se sećaju i reči tadašnjeg ministra spoljnih poslova SAD Robert Lesing koji je, oduševljen naletom srpskog vojnika na Solunskom frontu, rekao: „Kada se bude pisala istorija Prvog svetskog rata njen najslavniji odeljak nosiće naziv Srbija. Srpska vojska je učinila čuda od junaštva, a srpski narod pretrpeo je nečuvene muke i takvo požrtvovanje i hrabrost ne mogu proći nezapaženo – oni se moraju nagraditi.“, zaključio je Stamatović.

Bombardovanje Srbije od strane NATO snaga, pre 18 godina, izazvalo je patnju i stradanje štanovništva širom naše zemlje. Agresija je trajala jedanaest nedelja a u ratnom vihoru poginula su i dvojica mladih Ivanjičana, Dragan Tankosić i Slobodan Mirković, pripadnici redovnog sastava vojske.

Ivanjičanka, Jelena Jevtović, drugarica tragično nastradalog Dragana Tankosića-Tamčića, na emotivan način oživela je uspomenu na njega ali i sve žrtve bombardovanja uz jasnu poruku:

DA SE NE ZABORAVI

Svi su nam još tada govorili da smo izgubljena generacija, ali mi nismo znali sta to znači.  Uživali smo u svakom danu, nas desetak krilo se od roditelja u bašti Doma invalida, pušili jednu paklicu cigara, nosili iscepane farmerice, karirane košulje, slušali Gobline, Čorbu, Metallicu … Nije nam bilo važno ko ima kintu, a ko ne, ako je imao jedan imali smo svi. Sedeli smo na Trgu i pevali uz gitaru i nekako se uvek tu potkradala  čuvena Balaševićeva  ”Samo da rata ne bude”.

Mali smo bili 90-ih, ali znali smo šta je rat, kakve su strahote ljudi preživeli a medju njima i naši prijatelji Sergej i braća  Čečari, naši divni drugari koji su izbegli iz svojih domova i došli u Ivanjicu. Mislili smo da se to više nikada neće ponoviti. Da je sve to grozna prošlost i da je pred nama svetla budućnost….

Pravili bi žurke u atomskom skloništu, jer nam je bilo neshvatljivo da taj prostor zvrji prazan a tako je super sredjen. ”NEKO” je zamalo izazvao incident  širokih razmera, nešto se zapalilo, evakuisana je cela zgrada (nikada nije dokazano ko je to uradio), a mi smo crkavali od smeha u našem “budžaku”. Profesorki, Nadi Kreji,  smo bili noćna mora i svima u toj ulici koji su imali neke voćkice. Prava balavurdija….

Pratili u vojsku, dočekivali…Napijali se…Džuks, Nikola, Ito, Trokut, Milicija i Tamčić…

19.septembra 1998. godine, dan posle promocije Džuletove knjige, na Platou ispratili smo našeg drugara Dragana Tankosića-Tamčića u vojsku. Gardista, čoveče! Ne zna se ko je bio ponosniji, on ili mi. Ovi gilipteri su pričali kako devojke vole te gardijske uniforme, ne sećam se svega ali znam da je prštalo od  ljubavi i  lepih želja.

Ja sam već tada studirala u Beogradu, i čarobna reč je bila “Kuglaš”. Tu smo igrali flipere, bilijar, takmičili se u svemu, čak i u tome ko ima bolji cug. Kako su nas prepadali,u više navrata od oktorbra, da će biti bombardovanje, čak i 24. marta smo se zezali na račun toga.

Sreli smo se (Tamčić i ja)  oko 12 časova na Zelenjaku. Predočio mi je tada pakleni plan bekstva za vikend, kao i mnogo vikenda pre toga zapretio da će da “me odere u fliperima”. Rekla sam “ma važi, zna se ko će koga da odere”!

I tada sam poslednji put videla svog prijatelja….

Posle 57 dana “Milosrdni andjeo” je oteo našeg andjela, i sada se njegovo ime nalazi na toj ploči ispred bolnice Dragiša Mišović, ali on jeste i uvek će biti u našim srcima. Bucko naš lepi!  Da se ne zaboravi…

Da se ne zaboravi taj osmeh, ta dobrota. Da se ne zaboravi naš prijatelj Tamčić ! Da se ne zaboravi izgubljeni mladi zivot i  da zahvaljujući njemu živimo i da se nikada ne zaborave  svi oni koje je tzv. “Milosrdni andjeo” poslao medju prave andjele.  Da se ne zaboravi  koju su ulogu imali Klinton, Bler, Šreder… Da nije njih moj prijatelj bi bio živ kao i onih 1 500 ljudi koji su sada na nebu.

Samo da se ne zaboravi!

I samo da rata ne bude ludila medju ljudima…

U Ivanjici je povodom 18 godina od NATO bombardovanja  održana Akademija pod nazivom “18 godina sećanja”, koju su organizovali Srpski ratni veterani ove opštine, Dom kulture i Kancelarija za mlade.

Agresija na našu zemlju trajala je  jedanaest nedelja, odnela je u smrt nekoliko hiljada civila i vojnika, uništila bolnice, fabrike, drumske i železničke mostove, aerodrome, PTT i televizijske centre, radio televizijske predajnike, stambene objekte, ambasade, objekte MUP-a i Vojske Jugoslavije.

Povodom obeležavanja 18 godina od početka NATO agresije na Saveznu Republiku Jugoslaviju, Srpski ratni veterani opštine Ivanjica, ovdašnji Dom kulture i Kancelarija za mlade, u petak 24. marta u Plavoj sali kulturnog centra od 18 časova, organizuju Akademiju pod nazivom “18 godina sećanja”.

Punih 11 nedelja trajali su danonoćni vazdušni udari na Srbiju i Crnu Goru. Na meti agresora bile su bolnice, fabrike, drumski i železnički mostovi, aerodromi, PTT i televizijski centri, radio televizijski predajnici, rezidencijalni objekti, ambasade, objekti MUP-a i vojske Jugoslavije ali i kolone naroda u zbegu i varoške četvrti širom zemlje gde ni blizu nije bilo vojnih objekata.

Ni područje opštine Ivanjica nije bilo pošteđeno. U nekoliko navrata, avionskim bombama i tomahawk raketama uništen je kompleks Zemaljskih satelitskih stanica Jugoslavija u Prilikama i vojni objekat veze na brdu Vrhovi iznad sela Osonica.

Za 78 dana ubijeno je najmanje 2.500, a ranjeno i povređeno više od 12.500 ljudi. Poginuo je 1.031 pripadnik vojske i srpske policije, a teže i lakše ranjeno oko 6.000 civila, među njima 2.700 dece. Ranjena su 5.173 vojnika i policajca a ukupna materijalna šteta procenjena je na više desetina milijardi dolara.

Na Akademiji će govoriti predsednik Srpskih ratnih veterana Ivanjice, Nikola Milošević i predsednik Skupštine Srpskih ratnih veterana Miloš Ćirković, uz učešće Gradskog hora Ivanjice.