Dom zdravlja Ivanjica organizuje niz preventivnih pregleda u seoskim ambulantama, sa ciljem ranog otkrivanja bolesti i unapređenja zdravlja stanovništva u ruralnim područjima.

Pregledi će biti realizovani prema sledećem rasporedu:

• 06.04.2026. godine – Ambulanta Devići
• 07.04.2026. godine – Ambulanta Katići
• 08.04.2026. godine – Ambulanta Međurečje
• 09.04.2026. godine – Ambulanta Kušići
• 14.04.2026. godine – Ambulanta Močioci
• 15.04.2026. godine – Ambulanta Bele Vode
• 16.04.2026. godine – Ambulanta Prilike
• 17.04.2026. godine – Ambulanta Bratljevo i Kovilje

Tokom akcije biće omogućeni osnovni dijagnostički pregledi, koji obuhvataju:

• snimanje EKG-a
• laboratorijske analize

Pozivamo sve građane sa navedenih područja da iskoriste priliku i besplatno provere svoje zdravlje, jer je prevencija najvažniji korak u očuvanju dobrog zdravlja.

Ministarstvo za brigu o selu raspisalo je poziv za tri programa čiji je cilj unapređenje demografske slike u ruralnim krajevima. Od danas mladi, koji žele da žive i rade na selu, mogu da konkurišu za bespovratnih 10.000 evra u dinarskoj protivvrednosti za kupovinu seoske kuće sa okućnicom. Druga dva konkursa tiču se kupovine minibusa za prevoz seoskog stanovništva – za organizaciju manifestacije „Miholjski susreti sela“ i za njih mogu da se prijave lokalne samouprave do 22. februara.

Meštani zaselka Vrmbaje u ivanjičkoj opštini sada će mnogo lakše moći da funkcionišu jer su im ovih dana uređeni sporni putni pravci koji vode do njihovih kuća i imanja. Opština Ivanjica uložila je oko 800 hiljada dinara u nasipanje i ravnjanje puteva a po rečima predsednika opštine ostala su još dva kraka koja će takođe veoma brzo biti urađena.

Uređenje putne infrastrukture na seoskom području od vitalnog je značaja za ljude koji su ostali tu da žive i rade.

Ivanjica – Dvadesetčetvorogodišnji Vladimir Sićović iz ivanjičkog sela Močioci ozbiljan je proizvođač krompira a zahvaljujući preduzetničkom duhu i predanom radu uspeo je da osvoji tržište širom Srbije. Nije se predavao ni u teškim trenucima kada je krompir iz uvoza oborio cenu domaćeg. Naprotiv, pokrenuo je svoju internet stranicu i prezentacijom kvaliteta čuvenog krompira iz Ivanjice stigao do mnogobrojnih kupaca. On više ne traži tržište jer tržište traži njega.

Da bi proširio proizvodnju krompira, malina, i stigao da se bavi stočarstvom, Vladimir nema radno vreme. Od jutra do mraka je u poslu, ali nije mu teško jer je na kućnom pragu ostao upravo zbog ljubavi prema poljoprivredi. Ne shvata mlade koji uzaludno troše dane.

Vladimir je za samo par godina od nasleđenog hektara krompira proširio proizvodnju i sada ga uzgaja na površini od četiri hektara. Planira uskoro zasad od nova dva hektara i neće se na tome zaustaviti. On je jedan od retkih, mladih ljudi koji vraća veru u opstanak srpskog sela.

Ivanjica – Iako podaci pokazuju da se broj stanovnika u selima Srbije za samo 10 godina smanjio za više od 350 hiljada ljudi i da je preko 1000 sela u fazi nestajanja, ohrabrujuća je činjenica da je poslednjih godina taj broj stagnirao i da mnogo mladih odlučuje da ostane na svom ognjištu.  Oni koji su čitav životni vek proveli na selu kažu da, iako je teško,  selo ima  mnogo prednosti.  Prema rečima Velimira Jovićevića iz Osonice prelepa priroda, čist vazduh i zdrava hrana čine da se svaki sedamdesetogodišnjak oseća mlado kao i on.

Država je odavno prepoznala važnost sela i kroz različite podsticaje i programe utiče da se migracije iz sela u gradove smanje.

Vukašin Đurašević iz Osonice takođe je odlučio da ostane na svom rodnom tlu.  Sada pored redovnog posla sa dvadesetdvogodišnjim sinom gaji oko 30 ovaca i bavi se proizvodnjom maline.

Pored svih nabrojanih prednosti života na selu,  mnogi mladi danas pronalaze svoj dom na nekom seoskom imanju ili predgrađu tražeći prvenstveno beg od stresnog i užurbanog gradskog života.

Dok svet ozbiljno drma kriza izazvana ratom u Ukrajni i sve veću glavobolju im stvaraju poluprazni rafovi u prodavnicama šestočlana porodica Đokić iz ivanjičkog sela Katići ne brine za hranu. Zahvaljujući sopstvenom trudu i radu krompira, malina, mesa i mleka imaju i za izvoz. Srećni su i zadovoljni i baš nikada nisu poželeli da mesečenu zamene svetlima velegrada.

Tridesetpetogodišnji Branko Đokić sa suprugom i dvoje dece, ocem i majkom ostao je da živi i radi na dedovini. Nedavno su uz subvencije države nabavili nov savremen traktor koji će im puno olakšati rad.

Iako mu radni dan počinje sa prvim zracima sunca Branko je  ispunjen i spokojan  jer zna da je svoj na svome.

Svaka kriza u prvi plan izbaci srpskog seljaka, jer od njega svi zavise, pa je ulaganje u selo i poljoprivredu, ulaganje u opstanak i napredak Srbije.

Ivanjica – Anđela Dukanac iz Rzinja kod Ivanjice ima dvanaest godina i posebna je po mnogo čemu. Njen dan počinje sa prvim zracima sunca kada pomaže roditeljima da isteraju ovce i krave na pašu, onda se sprema za školu i seoskim, zemljanim putem pešači kilometer do školskog autobusa. Pri povratku se opet lati kućnih poslova, sa majkom muze krave i pomaže joj u pravljenju sira i kajmaka, stiže da uradi domaći i bude dobar djak.

Njena starija sestra Anastasija i braća Petar i Pavle  takođe su odlični učenici i veoma dobri radnici. Od malena su prihvatili sve obaveze koje donosi život na selu, pa se ne libe nikakvog posla. Kao i njihovi vršnjaci uživaju sve blagodeti savremenog doba koje im pružaju društvene mreže, ali su bogatiji za beskrajno nebesko plavetnilo, čist vazduh, zdravu hranu i karakter koji grade na čvrstim i ispravnim životnim osnovama.

Iako to mnogima zvuči nestvarno, ova deca bi volela da se nakon školovanja vrate u svoj zavičaj na 1 000 metara nadmorske visine i uživaju u beskrajnoj prirodnoj lepoti, ali za takvu odluku neophodan im je bolji put .

Zdrava, nasmejana i srećna deca lepša su strana Srbije. Ulaganje u njihov osmeh siguran je put u bolju budućnost.

’’Kada stane pijaca zamreće selo a država bez sela ne može biti uspešna’’, kažu prodavci na ivanjičkoj zelenoj pijaci koji već duže vreme nisu zadovoljni prodajom. Vremenske prilike uticale su na proizvodnju pa je rod slabiji što je uslovilo više cene paprike, paradajza, krstavčića i ostalih potrebština za zimnicu.

Ivanjičani će ove godine morati da izdvoje više novca kako bi zimu dočekali sa dovoljnim količinama ajvara, kiselih krastavčića, paprike, turšije… Ipak od zimnice se ne odustaje.

Razlika u ceni povrća u odnosu na prošlu godinu je velike.. Paprika je koštala 50, sada je oko 100-120 dinara. Paradajz je u ovom periodu bio od 40 do 50, a sad je i 100 dinara. Pitanje je da li će biti dovoljno kupusa za kiseljenje i po kojoj ceni. Jedino na šta kupci na ivanjičkoj pijaci mogu računati je kvalitet jer su za tezgama mahom proizvođači koji robu donose iz sopstvenih plastenika i njiva.

Svi pričaju o selu ali se retko ko njemu vraća. Mnogi su opanke okačili o klin i sreću potražili na asfaltu gde je, bar tako mislimo, lakše koračati kroz život. Retki su oni koji se vraćaju rodnoj grudi, i kada se odluče na takav potez pitaju se da li je ispravan. Osim  divne prirode, mira i tišine, drugo im bas ne ide u korist. Posla mnogo, zarada slaba. Ubija ih samoća.

Ivanjičanin, Stojan Perišić je nakon odlaska iz policije u kojoj je proveo 30 godina, počeo da se bavi poljoprivredom i stočarstvom na imanju u Budoželji. Kaže zemlju, ovce, krave i maline u nasledstvo mu je  ostavila tašta što je samo jedan od razloga da grad zameni selom. Uglavnom uživa u svakodnevnim obavezama  na imanju pa iako gazi sedmu deceniju nije mu teško da radi od zore do mraka.  Ali, iskreno, računica je tanka.

Teško je, smatra Perišić, vratiti omladinu na selo jer osim uslova koji nisu sjajni, pomodarstvo, svetla velegrada i savremeno doba  koje postavlja  drugačije standarde života, u mnogome su promenili ljude. Sada svi hoće da završe fakultet i naslone se na državne jasle, kaže Perišić, a stolica nema dovoljno. Zanat  odlazi u zaborav.

Problem je i što niko neće da zasuče rukave i ozbiljno se oznoji za dinar. Nekada je bilo sramota čekati da ti drugi plati piče, a danas je mnogima to dnevna disciplina.

U koraku sa vremenom, teško je reći ko je kriv što su nam sela ostala prazna.

Pored teškog i usamljeničkog života sve manjeg broja ljudi koji su ostali na braniku seoskih područja, dodatni teret stvorila im je trenutka epidemiološka situacija jer korona ni njih nije zaobišla. Goran Kurćubić iz ivanjičkog sela Katići godinama se bavi stočarstvom.  Na svom malom ranču ima krave , ovce i preko stotinu jagnjadi koje zbog korone ne može da proda.

Goran ima četrdeset šest godina i smatra da su te generacije među poslednjima koje su ostale na selu. Povratak mladih nerealan je  jer, kako kaže, niko neće da radi od zore do mraka bez predaha a da za to ne bude dobro plaćen.

Puna su nam usta sela ali mesta prebivališta su nam u gradu. Goran smatra da bi moglo biti drugačije kada bi se o srpskom seljaku više vodilo računa.

Selo Alin Potok udaljeno je od Čajetine dvanaestak kilometara, a do njega se stiže asfaltnim putem koji će se od Rudina ka Gostilju dodatno urediti. Uz to, pored sopstvene vode selo je pre četiri-pet godina dobilo i vodu sa Zmajevca, a sa poboljšanjem infrastrukture ne samo da su smanjene migracije iz sela u grad, već ima i slučajeva da se ljudii vraćaju na umalo zapustela ognjišta.

Milan Lazović je zadovoljan životom u svom domaćinstvu u Alinom Potoku. Pored dva sina naslednika, živi sa suprugom Vladenkom i majkom Ratislavom. Međutim, glavni domaćini koji vode ovo domaćinstvo su Aleksa, koji ima 21 godinu, i Predrag kome su tri više, inače braća koja uz pomoć oca ostvaruju zavidne rezultate u svom poslovanju. Bave se poljoprivredom, a pre svega stočarstvom.

Na svojoj mini-farmi imaju 14 krava simentalke, a uz to i 20 ovaca, oko kojih se trudi baka Ratislava. Otac Milan i majka Vladenka najviše su zaokupljeni malinama.Stariji brat Predrag je u Čajetini završio srednju ugostiteljsku školu. Ipak, pored posla u struci koji trenuto radi na Zlatiboru pomaže i bratu oko poljoprivrede.

– To nam je prioritet i glavni izvor prihoda. Nije lako raditi dva posla istovremeno. Posle osmočasovnog rada u preduzeću, čim dođem kući nastavim da pomažem bratu. Ali,uza sve obaveze, stignemo i da izađemo u provod i družimo sa prijateljima. Izjutra ustajem u šest, a ležem u deset sati uveče.

Malađi brat Aleksa, od kada je završio školu, nikada nije radio na strani, tako da je on glavni poljoprivrednik na ovom gazdinstvu. Iako je završio za turističkog tehničara,tim poslom se nikad nije bavio.

I ništa mu drugo ne preostaje nego da nastavi posao oca i tradiciju predaka.

– Posao za koji sam se školovao nikad nisam ni tražio. Video sam perspektivu na selu i shvatio da mogu sebi da zaradim dobru platu i da mi je bolje da radim za sebe nego za drugog– objasnio je razlog te svoje posvećenosti selu, zemlji i kući.

Stočarstvom je počeo da se bavi još od malih nogu učeći od svog oca. Već tad se videlo da voli životinje i da se bavi njihovim uzgojem. Najviše voli poslove koji se obavljaju traktorom – košenje, grabljenje, baliranje i ostalo što uz to ide.

– Moj radni dan traje od sedam ujutru do sedam uveče. Dvanaest sati, a nekad i duže. Prvo očistim štalu i položim stoci, pa uz pomoć mlekovoda obavim mužu. Sve to uradim za sat i po. U 11 im stavljam kukuruznu, a oko 15 sati travnu silažu. Uveče im dajem koncetrat i seno, kad se ponovo obavi muža. Od 10 krava dnevno se namuze 150 litara mleka, a predajemo po 300 litara svakog drugog dana mlekari Spasojević iz Bajine Bašte.

Uobročili su svake godine da unapređuju proizvodnju. Počeli su sa tri krave, koristeći podsticaje opštine Čajetina. Kako se povećavao broj grla, došlo je do potrebe da se nabavi mlekovod. Tad su od Opštine dobilii 30 odsto sredstva potrebnih za kupovinu novog laktofriza za mleko, dok su prošle godine od države dobili povraćaj novca za kupovinu novog traktora.

Lazovići imaju kompletnu priključnu mehanizaciju za samostalan rad, što je dodatna motivacija za Aleksu da ostane na selu i bavi se poljoprivredom.

Planira i proširenje proizvodnje, prvenstveno povećanjem stočnog fonda. Sam je svoj gazda, ali priznaje da još nije stekao neophodno znanje. Jer, ono se stiče vremenom, pa će tako i Aleksa stasavati sve dok jednog dana u ovom poslu ne nadmaši svog oca.

autor teksta i fotografije : Miroslav Vesović

Mobilne cisterne sa dezinfekcionim sredstvima danas su premeštene na seosko područje, odnosno u Deviće, Luke, Osonicu, Bratljevo, Međurečje, Kušiće i Katiće. Natrijum-hipohlorit pripremeljen je u propisanoj razmeri za korišćenje bez dodatnog  razblaživanja i građani će moći da ga preuzmu za dezinfekciju podova i sanitarnih površina.

Obezbeđene su dovoljne količine ovog dezinfekcionog sredstva za sve građane, koji se mole  da prilikom točenja i upotrebe primenjuju sve mere opreza i zaštite, kao i da se pridržavaju se svih propisanih mera.