Posle Drugog svetskog rata Ivanjica, iako mala varošica, bila je poznata po dobrim kafanama.U to vreme posebno su goste privlačile Lipa, Lovac i Klekovica, ali kultno mesto starih Ivanjičana bio je hotel Moravica. Svaka od ovih kafana ima svoju istoriju i po mnogo čemu ostale su u sećanju starih Ivanjičana.

Ipak tih 50-tih godina prošlog veka hotel Moravica bila je središte svih događaja u Ivanjici. Izuzetno prostrana prostorija, sa dva stuba  na ulazu, mogla je da primi veliki broj gostiju. Nije Moravica u to vreme bila samo ugostiteljski objekat već i stecište brojnih kulturnih manifestacija. Prve filmske predstave upravo su održavane u ovom hotelu, a posebno interesovanje vladalo je za pozorišne predstava u izvođenju Amaterskog pozorišta iz Ivanjice. Za vreme predstava posetioci bi mezetili i pili i u tišini uživali u kulturnom događaju.

Posebno svečano bilo je u Moravici kada su glumci iz Ivanjice izvodili pozorišne predstave. Mićo Krivokuća-Širet, Bole Nana, Borka Caja, Giga, Vaso i Vida Petrović, Raja Marsičić, Nada Džagarište i mnogi drugi tadašnji građani bili su izuzetno popularni glumci u Ivanjici.Po nekoj tradiciji ova dramska družina izvodila je uglavnom Nušićeve komade. U to vreme hotel je imao veliku binu tako da je bilo mogućnosti da se izvedu i najkomplikovanije Nušićeve predstave. Posle svake predstave gledaoci su ovacijama pozdravljali glumce, a dobro raspoloženje nastavljalo se duboko u noć. Nosilac glavnih uloga uvek je bio Mićo Krivukuća- Širet. U pravom smislu on je bio rođeni komičar i sjajan glumac i  nezamenljivi lik u svim predstavama, ali pored sjajne glume Mićo je imao jednu manu. Nikada nije najbolje naučio tekst pa je na svakoj predstavi sufler imao pune ruke posla.Tako je na jednoj predstavi Mićo slabo naučio tekst i svaki čas prilazio blizu kraja scene da bi bolje čuo suflera, odnosno profesorku istorije Milu Radivojević. U jednom trenutku Mićo je, da bi bolje čuo suflera, napravio komičan geg na koji su se svi nasmejali, i u tom momentu Mili je ispala knjiga, u tom trenutku je uzvuknula „Pade knjiga, jeb’o te Bog“, na šta se Mićo okrenuo i teatralno se okrenuo ga publici i gromoglasno uzviknuo istu rečenicu. Na sreću, svi ostali glumci brzo su reagovali i uskočili u dijalog, zataškavši ovaj propust.

Pored kulturnih zbivanja Moravica bila je i mesto poslovnih razgovora, gde su se uz piće i meze završavali dobri poslovi. Posebno poglavlje legendarnog hotela Moravica predstavljaju orkestri koji su svako veče zabavljali goste.Bili su to orkestri koji su par godina bili u Ivanjici i na neki način srodili se sa meštanima. Orkestar Jaška Šerifovića nekoliko godina uzastopno svirao je  u ovom objektu, a uz njegov orkestar pevala je pevačica Maca, poznata po lepoti, zbog koje je muška populacija Ivanjice provodila svako veče u hotelu. Nažalost,  šarmantan pevačica poginula je u zemljotresu koji je šezdesetuih godina pogodio Skoplje.

Hotel Moravica bila je lider ugostiteljstva Ivanjice sve do izgradnje hotela Parka i Doma invalida.Tada je Moravica jedino bila puna kada bi Fudbalski klub Javor organizovao tombolu.

Danas nema više kultnog hotela, sobe se još uvek izdaju, ali velika sala pretvorena je u diskont Prehranu. Ipak, među starijim Ivanjičanima ostale su uspomene kojih se i danas često sećaju.

Autor teksta: Raško Nešovanović

Pred oko stotinu Ivanjičana, u okviru proslave Dana opštine, u holu Doma zdravlja održana je promocija knjige „Porodica u belim mantilima – Tvorci  ivanjičkog zdravstvenog čuda“,  autora Svetislava Lj. Markovića.

Ova knjiga je zamišljena kao omaž nadaleko poznatim ivanjičkim lekarima Božu i Dragi Spasović, ali i njihovim naslednicima i saradnicima. Kao veliki entuzijasti  Spasovići su napustili prestonicu i na lični zahtev  došli u tada malu i nerazvijenu Ivanjicu. Doktorka Draga je postavljena za upravnika bolnice i na toj poziciji  ostala je do penzije, a doktor Božo imenovan je za sreskog lekara.

Promociji  knjige, pored autora profesora Svetislava Markovića, prisustvovali su, predsednik opštine Ivanjica, Zoran Lazović , članovi porodice, mnogobrojni poštovaoci lika i dela Drage i  Boža Spasovića kao i primarijus dr sci med. Vesna Ćurčić Mioljević .

• Kao specijalista epidemiologije iskazujem posebno poštovanje autoru monografije profesoru Svetislavu Markoviću  na sistematičnosti u pisanju ovog teksta, ali i izuzetnom trudu da monografija bude publikovana i dostupna širokoj čitalačkoj publici. Lekari  Draga i Božo Spasović  su i u delo sproveli originalnu ideju primarne zdravstvene zaštite na seoskom područiju, čiji su rezultati poznati u najznačajnijim svetskim zdravstvenim organizacijama.-rekla je Vesna Ćurčić Milojević.

Predsednik opštine Ivanjica, Zoran Lazović,  zahvalio se prisutnima i istakao da mu je čast što je ova knjiga publikovana u vremenu kada je on na čelu opštine.

• Zahvaljujući ovoj porodici i doktoru Božu danas postoji moja porodica, pa sam tim i ja. Oni su istinski heroji Moravičkog kraja. Zračili su plemenitošću i gospodstvom. Ličnim primerom vaspitavali su i usmeravali ka skromnosti, radu i poštenju brojne generacije intelektualaca ovog  kraja. Pokrenuta je inicijativa da naš Dom zdravlja nosi ime baš po njima „Dr Draga i Dr Božo Spasović“ – rekao je Lazović.

Knjiga je nastala na inicijativu  dr Aleksandra Aca Nikolića, a korišćen je većim delom njegov lični arhiv. Dr Nikolić bio je suprug dr Ljiljane Zizike Nikolić, rođene Spasović , kćerke doktora Boža i doktorke Drage. Bio je prvi upravnik Doma zdravlja u Ivanjici.

• Aco Nikolić je čovek koji je voleo da pomogne, čineći to nenametljivo i velikodušno. Njegov dnevnik je zasigurno najpouzdaniji izvor za proučavanje istorije ivanjičkog zdravstva.  Iako je imao fenomenalno pamćenje, podatke o događajima i ljudima je  beležio.– istakao  je autor knjige,  Svetislav Lj. Marković.

Prisutnima se obratio i unuk glavnih aktera ove knjige,  Božidar Boško Spasović,  koji je pričao kao su njegovi baba i deda živeli i radili.

• Moja sećanja na babu i dedu su jasna i dragocena. Sigurno je da za razliku od svih nas imam pogled na to vreme iz sasvim drugog, porodičnog ugla, ali sam bivao svedok njihovih lekarskih, danonoćnih intervencija. Ono što je meni bilo gotovo fascinantno je činjenica da da su sve radili bez nervoze, ljutnje, iako su ih pacijenti često budili u sred noći. Uvek su samo razgovarali na temu pomoći koju u tom trenutku treba prižiti pacijentu.  Održao sam mnogo govora u svom životu ali  danas imam tremu.  Beskrajno sam ponosan što nosim dedino ime i još ponosniji što i moj unuk nosi ime Božidar, po mom dedi. Drago mi je da je ova knjiga odštampana,  za mene i čitavu porodicu to je velika čast. Zahvalio bih se autoru i predsedniku opštine Ivanjica.-rekao je  Božidar Spasović.

Dr Draginja Draga i dr Božidar Božo Spasović imali su četvoro dece: Buća, Ljiljanu-Ziziku, Snežanu i Borislavku-Borku.  Slobodan je u braku sa koleginicom Ljiljanom dobio sina i kćerku – Božidara i Mirjanu. Ljiljana-Zizika, udala se za Aca Nikolića i sa njim dobila sina Ivana. Borka je bila udata za Vladimira Kanjuha, patologa.  Snežana je preminula mlada kao student prava. Praunici su Marko, Slobodan, Ilija i praunuka Gorana. Na spisku čukununuka za sada ih je troje Božidar, Aleksandra i Andrijana.