Svoje rane u duši i na telu vešto krije. Kada je boli, ćuti, kaže nikoga neće sopstvenim problemima da opterećuje. Baku Stanimirku Zlatić iz ivanjičkog sela Osonica pogodila je najteža životna sudbina. Ona već godinama ne može da hoda. Sama je, nema nikoga da joj pomogne pa je primorana da puže na kolenima kako bi uzela čašu vode, spremila hranu i održavala osnovnu higijenu. Uz tešku muku i gvozdenu volju bori se za život i kada joj, u veoma retkim trenucima, neko pokuca na vrata, dočeka ga uz osmeh, lepu reč i skromno posluženje.

Toliko je jaka i ponosna i ne želi da napusti kuću u koju je, kaže, utkala čitav  život. Crveni krst je obilazi, donosi joj namirnice i lekove, obraduje im se kao najrođenijima, jer joj je svaki sat samoće jednako težak i mučan. Baka Stanimirka bila je i danas na spisku humanih ljudi koji bez prestanka obilaze porodice kojima je pomoć potrebna.

Kada pomislite da vam teško pada izloacija, svakodnevni problem na poslu, u ljubavi, životu, setite se ove priče i nemojte zaboraviti da je zdravlje uvek na prvom mestu.