Porodica Nešovanović Iz Ivanjice nikada nije prestala da praznuje nekadašnji Dan Republike 29. novembar. Ostali su dosledni ideologiji koja je spajala sve narode u bivšoj Jugoslaviji i onda kada to nije bilo previse popularno. Jedna je bila Jugoslavija u kojoj su se poštovali sistemi vrednosti, kaže Biljana Nešovanović zahvaljujući kojoj se ljubav prema staroj, dobroj Jugi u ovoj porodici neguje već 19  godina. Kako će 2021. godina biti jubilarna, tačnije dve decenije obeležavanja 29. novembra u kući Nešovanovića, Biljana je odlučila da slavu prenese na mlađa pokoljenja.

-Imam dve ćerke, jedna živi u Mladenovcu, druga u Čačku. One će u okviru svojih porodica nastaviti da obeležavaju 29. novembar jer je to moja želja. Dok budem živa biću Titov pionir jer nikada u ovoj zemlji nije bilo lepše druženje, čistiji i iskreniji ljudi, vera u prave ljudske vrednosti, kao tada. Za Dan Republike naše društvo okupljalo se u Odmaralištu Golija i slavilo se nekada i po tri dana. Sve je bilo krcato, morao si unapred da rezervišeš mesto. Nije bilo važno koliko novca imaš i kako si obučen, već kakav si čovek i da li ljudskim vrednostima zaslužuješ mesto u društvu.- priča Biljana.

-Pričamo o radnim akcijama koje su tada bile aktuelne, slušamo i muziku stare Juge, imamo marame, kao da pobegnemo na trenutak od stvarnosti i svih problema današnjice. I što je najvažnije Bilja uspeva kroz priču da nas  podseti kako je u životu najvažnije biti čovek.– kažu mlađe generacije koje će nastaviti u porodici Nešovanović da neguju tradiciju obeležavanja nekadašnjeg Dana Republike.

Dan Republike -29. novembar

Dan Republike bio je praznik u bivšoj SFRJ koji se slavio 29. novembra. Obeležavao je godišnjicu Drugog zasedanja AVNOJ-a u Jajcu 29. novembra 1943., kada su predstavnici partizanskog pokreta otpora proglasili federalno uređenje Jugoslavije i ustavotvornu skupštinu FNRJ.

Sa raspadom SFRJ, prestalo se sa obeležavanjem Dana Republike u svim republikama nekadašnje zajedničke države osim u Srbiji. Dan Republike ostao je zvanični praznik u Saveznoj Republici Jugoslaviji sve do 14. novembra 2002., kada je ukinut odlukom Veća građana Savezne skupštine SRJ.

Radost i oduševljenje širili su se ulicama male varoši, kada je najslavniji predsednik SFRJ Josip Broz Tito, došao u Ivanjicu. Povod za to bilo je puštanje satelitske stanice “Jugoslavija“ u funkciju. Praznično raspoloženje koje je vladalo tog 7.juna 1974. godine i danas pamte svi koji su prisustvovali.

Već u martu šuškalo se da će doživotni predsednik  Tito posetiti Ivanjicu, a u maju su došli ljudi iz protokola zaduženi za pripremu velikog dočeka.

U tom trenutku šef sale ivanjičkog odmarališta Ratinih vojnih invalida, Borko Nešović, nije ni slutio kakvu će čast imati. Naime, odmah se znalo da će u ovom objektu biti održan ručak, ali ono što je bio presedan jeste to da je za glavnog Titovog poslužitelja bio izabran neko ko nije iz protokola-upravo Borko.

To saznanje odmah mu je donelo tremu i strah u iščekivanju dana kada će poslužiti Tita, a i pripreme su bile temeljne. Po njegovim rečima, glavne stvari koje je trebalo da uradi bile su sanitarni pregled, ali i dolazak u Beograd da mu sašiju novo odelo po meri.

Ručku koji je organizovan u odmaralištu prisustvovalo je, pored Tita i njegove supruge Jovanke Broz, 58 najbližih saradnika, čitava republička i savezna vlada i nekoliko vojnih generala. Služili su ih konobari iz Ivanjice, ali i iz Užica i Beograda. Način na koji će posluživati goste vežbali su čak dva dana, a najveći strah im je bio da im nešto ne ispadne.

Tada tridesetogodišnjem Borku Nešoviću ostao je urezan svaki detalj njegovog prvog kontakta sa Titom.

• „U početku sam imao tremu, ipak sam bio u službi jednog velikog čoveka, ali na kraju sam imao utisak kao da sam služio jednog normalnog, svakodnevnog čoveka.“ – priča Borko.

Na adaptaciji apartmana u kojoj je Tito proveo sat vremena, toliko da se odmori, radilo se danonoćno dvadesetak dana, a Jovanka Broz je iskoristila jednu trokrevetnu sobu da promeni haljinu.

Borko Nešović je još dva puta bio u prilici da se sastane sa Brozom, a učinilo mu se da je i njegov lik ostao poznat doživotnom predsedniku.

IVANJICA – Nakon 37 godina od smrti Jospa Broza Tita lik i delo velikog vođe ne zaboravljaju se.

Mnogi tvrde da je u njegovo vreme zemlja cvetala dok drugi kažu da je kumovao raspadu SFRJ. Jedno je sigurno, doživotni predsednik tadašnje Jugoslavije kumovao je svakom devetom detetu rođenom u jednoj porodici. Tako je ovo kumstvo stiglo u ivanjičko selo Kovilje davne 1972. godine kada je na svet došla devojčica Marija, deveto dete porodice Bojović.

O tom vremenu i sadašnjim prilikama za Infoligu priča Marijin brat Hranislav koji i danas živi i radi u rodnom selu.

• Nama je bilo puno srce samo da nas znaju kao Titove kumove, a iskreno imali smo i privilegija. Znate kako se kaže ‘’kum nije dugme’’ a nije ni mala stvar kada vam kumuje predsednik države i to one moćne Jugoslavije. Kada se rodila Marija došao nam je u kuću šef Mesne kancelarije, Savatije Vujović, sa poslanikom Vučićem Veličkovićem. Kazali su da ih je Tito poslao da kumuju mojoj najmlađoj sestri jer je deveto čeljade u porodici. Iako smo Tita znali samo sa fotografija, to je za nas bila velika čast. Nije se imalo mnogo u to vreme, sirotinja na sve strane, ali se ljudi poštovali i uvažavali.-priča Hranislav.

Uz kumstvo Marija i sva deca porodice Bojović iz Kovilja dobila su od Tita školsku stipendiju a bili su oslobođeni i plaćanja poreza na zemlju.

• To nam je mnogo značilo jer je porez na zemlju bio veliki a mi sirotinja. Sećam se pokojnog oca koliko je bio zahvalan. Nas devetoro tek zakoračili u život a dobro smo osetili šta znači nemati. Posebno nas je radovala ta stipendija jer smo mogli da se školujemo. A i Tito je bio svetinja, zavideli su nam u selu na tom kumstvu. –seća se Hranislav.

Bilo je teško vreme, kaže on, ali nekako mu se čini da je sada još teže bar kada je reč o međuljudskim odnosima i ambijentu u kome stasavaju mlade generacije.

• Ne znam šta je to sa nama? Gde se izgubilo poštovanje, ljubav, hrabrost, ponos….. Moja majka je u onoj sirotinji rodila devetoro dece, na kućnom pragu. Otac je srpom sekao pupčanu vrpcu a ona nas povijala u ponjavu. I svi smo bili zdravi i pravi. Danas jedno, dvoje dece, i to sve sa nekom mukom. Sećam se vremena kada sam išao u koviljsku školu, bilo je 680 učenika, sada ih je 14. Sve nas je manje, nažalost ne vidim da će u budućnosti biti bolje. I ovo naše Kovilje drži u životu manastir, časne sestre i starosedeoci.-zaključuje Hranislav.

I danas u porodici Bojović rado pričaju o starim-dobrim vremenima, a svaki poklon koji je na adresu udaljenog ivanjičkog sela stigao od kuma Tita brižljivo je sačuvan u njihovoj memoriji.