U ivanjičkoj Osnovnoj školi „Milinko Kušić“ postoji jedno posebno odeljenje – ono koje vodi nastavnica Dušica Savić. Njeni učenici razlikuju se po mnogo čemu. Osim redovnog školskog programa, oni svakodnevno uče i o životnim vrednostima – o poštovanju, drugarstvu, empatiji i odgovornosti.

Na njenim časovima, svaki dan je novi izazov i novo iskustvo. Dušica nastoji da nastavu učini zanimljivom i sadržajnom, da spoji tradiciju sa savremenim pristupom obrazovanju, a deci približi znanje kroz igru, kreativnost i saradnju.

Rezultati takvog rada su vidljivi – učenici njenog odeljenja okitili su se brojnim priznanjima i nagradama iz različitih oblasti. Ipak, najveća nagrada je atmosfera u učionici: međusobno razumevanje, podrška i harmonija.

U ovom odeljenju reč nasilje se ne pominje, jer za njega jednostavno nema mesta. Umesto toga, vladaju prijateljstvo, toplina i želja da svako dete bude bolje, srećnije i spremnije za život.

Dok mnogi razmišljaju kako da se približe poslu, Snežana Proković iz sela Turica u Dragačevu već godinama svakog dana prelazi preko 100 kilometara kako bi stigla do svojih đaka u seoskoj školi „Svetozar Marković’’- u Kovilju, nedaleko od Ivanjice.

Učionica u Kovilju za Snežanu nije samo radno mesto – to je prostor ispunjen toplinom, ljubavlju i poverenjem koje deli sa svojim mališanima. Generacije učenika pamtiće je po osmehu, strpljenju i posvećenosti, a mnogi je već sada nazivaju drugom majkom.

Ova hrabra i predana učiteljica odškolovala je i svoju dvoje dece upravo u toj školi, a njena posvećenost nije stala na tome. Kada je jedna njena učenica ostala bez roditelja, Snežana ju je primila u svoj dom i postala joj hranitelj, pruživši joj dom, ljubav i sigurnost. Danas ta devojka pohađa fakultet i živi sa Snežanom, koja sada brine o četvoro dece, troje rođene i jednom koje je srce izabralo.

Priča Snežane Proković nije samo priča o prosveti – to je priča o ljudskosti, požrtvovanju i bezuslovnoj ljubavi. U vremenima kada nas svakodnevnica često umori, ovakvi primeri podsećaju da još uvek postoje ljudi koji svoj poziv žive punim srcem.

Kolektiv Osnovne škole Milinko Kušić  danas se komemorativnim skupom oprostio od rano preminule koleginice, učiteljice Ljiljane Ljilje Vučićević:

-Danas je osvanuo dan pun tuge, bola i neverice jer naše Ljilje više nema. Niko od nas  u to još ne može da veruje. Gledam u ovu prostoriju zatečen i nem i neprestano pokušavam da tu, među vama ugledam i njen lik- lik žene, drage  koleginice pune elana i pozitivne energije kojom je plenila. Volela je druženja, trudila se da nas okupi oko sebe i to joj je uvek uspevalo. Pa i danas. Okupila nas je u ovolikom broju da joj odamo počast, a čini mi se da će se sada pojaviti, nasmejati se i reći da sve ovo nije istina i da je još tu, među nama.

Ništa nije nagoveštavalo da će je smrt iznenada, podmuklo oteti od svojih najmilijih: supruga, dece, unučića, prijatelja, kolega , od svojeg II/4. Te male glavice, njeni đaci dans u tišini i okicama punih suza u svojim mislima pozdravljaju se od svoje učiteljice. Nedostajaće im njena ljubav, pogled pun milovanja, njene pohvale i poneki blagi prekori. Neko od njih je možda i ljut jer od nje neće čuti sve ono što se od jedne učiteljice može čuti  do završetka četvrtog razreda. Jer prva učiteljica se mnogo voli.

Roditelji drugaka će LJiljin prerani odlazak razumeti i oprostiti jer znaju da život ponekad ume da bude okrutan, pun gorčine i bola.

LJiljini najmiliji taj bol će večno nositi u svojoj duši, srcu i sećanju.

Bila je uzorna supruga, majka i iznad svega najvoljenija baka.

Bila je dobra komšinica i odana prijateljica.

Kolektiv naše škole je ostao bez svoje uzorne i poštovane koleginice, prijatelja, sestre…

Počivaj u miru draga naša Ljiljo.

Slava joj!