U selu Devići, na 35. kilometru od Ivanjice, usamljena, odoleva vremenu vunovlačara šezdesetjenogodišnjeg Radojice Raičevića. Nekada je ovde prerađivano dnevno i do sto kilograma vune, a danas gazda mašine pokrene jednom ili nijednom tokom godine. Zarade nema, no ljubav prema poslu koji se prenosio generacijski u porodici Raičević ne dozvoljava mu da stavi katanac na vrata stare vunovlačare.

• Eto, danas su mi neke žene donele na preradu vunu, već sam zaboravio kada je poslednji put neko dolazio. Neće to u ovo vreme niko da radi, a opet stariji svet po selima koji zna šta znači imati pravi vuneni džemper, kapu ili čarape, ne može sam da preradi vunu i onda ja pokrenem mašine kad god da dođu.- priča Radojica.

Nekada je ovaj kraj živeo od stočarstva. Ovaca je bilo u svakom domaćinstvu a kamioni vune odlazili su put Peštera, Novog Pazara, Ivanjice…

• Vozio sam kamione krcate vunom u Novi Pazar, bila je i lepa zarada. Otac je uspešno vodio ovu vunovlačaru, a kada sam došao iz vojske počeo je i mene da uvodi u posao. Radili smo danonoćno, svima je bilo dobro. Onda se narod okrenuo malini i stočarstvo je palo u drugi plan. Vidim Vlada sada pokušava nekim subvencija da oživi uzgoj ovaca, a ustvari nikada nismo smeli da dozvolimo da nam se taj stočni fond dovede do ovako niskih grana.-priča vremešni Radojica koji je čitav život proveo na selu.

Kaže vunovlačaru neće zatvoriti nikada  jer bi to bilo nepoštovanje porodičnog nasleđa. Nada se da će ponovo svako domaćinstvo imati tor sa ovcama te da će prava vuna, za koju nema zamene, naći svoje mesto na tržištu.

Za kilogram prerađene vune potrebno je ošišati dve ovce. U prodaji košta 900 dinara, ali se teško može naći jer se gotovo niko više ne bavi ovim poslom, vunu predu tek za ličnu upotrebu.