Ivanjica – Na minus deset, ispred fabrike čarapa Proleter u Ivanjici, stajale su žene. Nisu to samo radnice – to su ćutljive heroine, stubovi porodica, ruke koje su četrdeset godina tkale ne samo čarape, već i snove o boljem životu. Danju i noću, vetar im seče lica, a hladnoća im prodire u kosti, ali one ne posustaju. Stoje kao živi štit, braneći ne samo svoja radna mesta, već i dostojanstvo koje im je oduzeto neisplaćenim platama, prevarom s kreditima i lažnim obećanjima o plaćenom odmoru.

Svima su se obraćale – vikale u prazno, moleći za pravdu. Ali pravda ćuti, a vlasnik, daleko u Nemačkoj, ne čuje njihov jecaj. Mesec dana je prošlo, a on nije osetio ni trunku ljudskosti da dođe, da pogleda u oči ove žene koje su mu decenijama darivale svoj trud. One ne traže milostinju – traže samo ono što su pošteno zaradile, parče hleba za kojim su protekle litre znoja.

A ipak, stoje. U očima im tinja nada, ona poslednja iskra koja odbija da se ugasi. Jer ove žene nisu samo radnice – one su borci, majke, sestre, čuvari časti. Nepokolebljive, čekaju dan kada će neko čuti njihov tihi vapaj. Nada poslednja umire, a u Ivanjici ona još uvek diše  u grudima ovih hrabrih žena