Pedestih godina prošlog veka fudbaleri Javora bili su prave zvezde male Ivanjice. Nedeljom, kada bi se igrale utakmice, čitave porodice su dolazile na igralište da bodre svoje ljubimce. Javor je tada bio simbol ponosa grada – voljen ne samo u Ivanjici, već i u svakom mestu gde bi istrčao na teren.

U timu su igrali isključivo Ivanjičani – drugovi i van sportskog terena, neraskidivo povezani zajedništvom koje je krasilo generaciju koja će kasnije poneti naziv „zlatna generacija Javora“.

U trofejnoj sali kluba, na stadionu, i danas dominira velika fotografija tih momaka. Stariji Ivanjičani sa setom i ponosom prepoznaju lica sa slike i prepričavaju uspomene, a među njima je danas živ samo jedan – tadašnji golman Jevđo Kušić.

Sećanja na slavne dane Javorove prošlosti, sa puno emocija, preneo je upravo on – „poslednji Mohikanac“ te generacije.

– San svakog klinca u Ivanjici bio je da obuče dres Javora. I ja sam o tome maštao. Ta želja mi se ostvarila kada je tadašnji nastavnik fiskulture Branko Ribar pozvao nas petnaestogodišnjake i formirao podmladak Javora – priseća se Jevđo početaka svoje karijere.

Ta generacija je, sazrevši, postala okosnica kluba. U Ivanjici je tada zavladala prava fudbalska groznica – nestrpljivo se čekala svaka nedelja i nova utakmica.

– Debitovao sam za prvi tim protiv Sloge iz Kraljeva. Od treme nisam oka sklopio celu noć, ali kad je utakmica počela i kad smo krenuli da „pletemo“ po terenu, trema je nestala. Sve se lepo završilo – priča Kušić sa osmehom.

Kako su se nizale utakmice, Jevđo je postajao sve sigurniji i pouzdaniji stub tima. I kada bi se izgubilo, nije bilo gorčine – sve se završavalo šalom i drugarskim zadirkivanjima.

Ipak, jedna utakmica se zauvek urezala u sećanje – čuveni meč protiv Borca u Čačku, kvalifikacioni za ulazak u novoformiranu Drugu ligu.

– Svi su tada okrivili Dobrosava Šarčevića Šargina da je prodao utakmicu, ali tvrdim da to nije istina. Bio je to samo slab dan, i garantujem da nije bilo nikakvog nameštanja. Nažalost, posle tog poraza došlo je do raspada generacije – neki su otišli u druge klubove, a neki zauvek okačili kopačke o klin – kaže Jevđo s uzdahom.

Po završetku karijere, Kušić se preselio u Beograd. Kratko je trenirao u Crvenoj zvezdi, a kasnije bio i trener golmana Partizana. Deo života proveo je u Parizu, gde je radio kao službenik Beobanke, ali se, i daleko od kuće, uvek interesovao za rezultate svog Javora.

Iz sećanja je izdvojio i jedan duhovit događaj:

– Igrali smo kup utakmicu u nekom selu na Zlatiboru. Magla je bila toliko gusta da sa gola nisam mogao da vidim protivnički! Pošto se sve vreme igralo na njihovoj polovini, neko iz odbrane mi je dovikivao rezultat. Mislim da smo dali sedamnaest golova, a ja nisam video nijedan! – kroz smeh priča Jevđo.

U razgovoru za Info Ligu, Kušić je na kraju istakao:

– Srećan sam što sam bio deo Javora, a danas sam ponosan što je naš klub u elitnom rangu. Mi smo nekada samo sanjali da igramo protiv Zvezde i Partizana – a današnja generacija je te snove ostvarila.

Pisao: Raško Nešovanović