Titovi kumovi iz Kovilja

IVANJICA – Nakon 37 godina od smrti Jospa Broza Tita lik i delo velikog vođe ne zaboravljaju se.

Mnogi tvrde da je u njegovo vreme zemlja cvetala dok drugi kažu da je kumovao raspadu SFRJ. Jedno je sigurno, doživotni predsednik tadašnje Jugoslavije kumovao je svakom devetom detetu rođenom u jednoj porodici. Tako je ovo kumstvo stiglo u ivanjičko selo Kovilje davne 1972. godine kada je na svet došla devojčica Marija, deveto dete porodice Bojović.

O tom vremenu i sadašnjim prilikama za Infoligu priča Marijin brat Hranislav koji i danas živi i radi u rodnom selu.

• Nama je bilo puno srce samo da nas znaju kao Titove kumove, a iskreno imali smo i privilegija. Znate kako se kaže ‘’kum nije dugme’’ a nije ni mala stvar kada vam kumuje predsednik države i to one moćne Jugoslavije. Kada se rodila Marija došao nam je u kuću šef Mesne kancelarije, Savatije Vujović, sa poslanikom Vučićem Veličkovićem. Kazali su da ih je Tito poslao da kumuju mojoj najmlađoj sestri jer je deveto čeljade u porodici. Iako smo Tita znali samo sa fotografija, to je za nas bila velika čast. Nije se imalo mnogo u to vreme, sirotinja na sve strane, ali se ljudi poštovali i uvažavali.-priča Hranislav.

Uz kumstvo Marija i sva deca porodice Bojović iz Kovilja dobila su od Tita školsku stipendiju a bili su oslobođeni i plaćanja poreza na zemlju.

• To nam je mnogo značilo jer je porez na zemlju bio veliki a mi sirotinja. Sećam se pokojnog oca koliko je bio zahvalan. Nas devetoro tek zakoračili u život a dobro smo osetili šta znači nemati. Posebno nas je radovala ta stipendija jer smo mogli da se školujemo. A i Tito je bio svetinja, zavideli su nam u selu na tom kumstvu. –seća se Hranislav.

Bilo je teško vreme, kaže on, ali nekako mu se čini da je sada još teže bar kada je reč o međuljudskim odnosima i ambijentu u kome stasavaju mlade generacije.

• Ne znam šta je to sa nama? Gde se izgubilo poštovanje, ljubav, hrabrost, ponos….. Moja majka je u onoj sirotinji rodila devetoro dece, na kućnom pragu. Otac je srpom sekao pupčanu vrpcu a ona nas povijala u ponjavu. I svi smo bili zdravi i pravi. Danas jedno, dvoje dece, i to sve sa nekom mukom. Sećam se vremena kada sam išao u koviljsku školu, bilo je 680 učenika, sada ih je 14. Sve nas je manje, nažalost ne vidim da će u budućnosti biti bolje. I ovo naše Kovilje drži u životu manastir, časne sestre i starosedeoci.-zaključuje Hranislav.

I danas u porodici Bojović rado pričaju o starim-dobrim vremenima, a svaki poklon koji je na adresu udaljenog ivanjičkog sela stigao od kuma Tita brižljivo je sačuvan u njihovoj memoriji.