Razbijene zablude o poreklu imena Ivanjice

Pošto se varoš Ivanjica nalazi na priobalju reke Moravice, na čijim obalama rastu vrbe, meštani su ubeđeni da ime grada potiče od vrbe ive. Ovakav podatak se može naći i u više monografija o Ivanjici, a prvi put ga je zapisao i obelodanio Radoje Uskoković u šestom izdanju „Glasnika geografskog društva”, 1921. godine.

Stiče se utisak da se za ime grada nije moglo naći odgovarajuće objašnjenje, pa se išlo prečicom, najlakšim putem, te je povezano sa imenom jedne od vrsta vrbe.

“Ovakvo mišljenje je nespojivo sa utemeljenim i nepogrešivim načinom tvorbe reči u srpskom jeziku”, tvrdi Ivanjičanka Slovenka Marić, profesor srpskog jezika i književnosti u penziji. Ona kaže da je narod i u drevnoj prošlosti, po sopstvenom osećanju za jezik, izvodio i gradio reči jedne od drugih, po pravilima koja nam otkriva nauka o jeziku. „S toga izvedena reč IVANjICA nikako nije mogla nastati od reči IVA”, tvrdi Slovenka Marić, inače autor naučne studije „Znaj svoj rod i jezik”, u kojoj zrelo i odgovorno sagleda genezu srpskog jezika i naroda kroz istorijsku, antropološku, arheološku, lingvističku i genetičku ravan.

U nastavku teksta pročitajte šta ona sa stručne strane a na osnovu nauke o jeziku misli o postanku imena naše varoši.

„Koren teči IVA glasi IV, pa bi mesto u kome rastu ive, upravo po tom narodnom osećanju jezika, moralo dobiti ime IVIK ili IVAK. Naravno, za samo naselje moglo je ostati ovo ime, ili se od njega izvesti novo, koje bi glasilo IVIKOVICA ili IVAKOVICA, a nikako IVANjICA. Koren imena IVANjICA jedino možemo naći u složenoj reči, nazivu letnjeg praznika IVANjDAN, posvećenom rođenju Svetog Jovana Krstitelja. Od istog korena nastala su imena i drugih sela ili gradova kao što su: IVANjICA u Bosni i Hercegovini, selo u opštini Ravno, udaljeno od Trebinja 20, a od Dubrovnika 8 kilometara, IVANjE u opštini Bojnik, IVANjE kod Prijepolja, IVANjE u opštini Nikšić, IVANjE na ostrvu Cresu u Hrvatskoj. Nameće se pitanje otkud toliko toponima, neuobičajeno vezanih za ime hrišćanskog sveca Jovana Krstitelja. Uočljivo je da ga i pravoslavni Srbi ne zovu Jovanjdanom, kao zimski Jovanjdan, već IVANjDANOM, tj. mesto imena Jovan upotrebljavaju ime IVAN kao i Sloveni katolici. Isti slučaj je i kod istočnoslovenskih naroda, Rusa, Ukrajinaca i Belorusa. Oni Ivanjdan zovu IVAN KUPALO. Upravo naziv KUPALO je i ključ za razumevanje i imena mesta sa korenom IVANj.

Naravno, nužno je objasniti otkud Jovanu ili Ivanu Krstitelju i ovaj dodatak imenu – KUPALO. Za one koji dovoljno poznaju slovensku prehrišćansku veru, njene obrede i običaje, ovo nije nikakva tajna. Mada bog Kupalo nije poznat u panteonu starih slovenskih bogova, on je bio slavljen kao božanstvo u vreme dugodnevnice, najtoplijeg doba godine, od kada se dozvoljava i kupanje u rekama i jezerima. Dani Kupala se poklapaju sa hrišćanskim praznikom Ivanjdanom.Nije tajna da su mnoge obrede i običaje stare vere, i Srbi, i ostali slovenski narodi pripojili uz nove hrišćanske svece. Mada se crkva borila da ih iskoreni, neki su opstali i do danas i crkva ih je prihvatila. Kod Srba su se brojni stari običaji i obredi održali do 19. veka, najviše u selima, i njih je opisao Vuk Karadžić u svom Rječniku srpskog jezika. U 20. veku, kad su sela počela naglo da izumiru, polako su nestajali i ti običaji. Obredne pesme koje je u 19. veku sakupio istoričar Miloš Milojević, svedoče o tome da su u narodnim verovanjima i obredima izmešani hrišćanski sveci i stari bogovi i običaji. Tako je uz Ivanjdan pripojen i Kupalo i običaj koji se kod Slovena zadržao do danas. Jovan Krstitelj je krštavao kupanjem u vodi reke Jordana, gde je na isti način krstio i Hrista. To se sasvim poklopilo sa staroverskim običajem vezanim za dan Kupala. Tako se verovalo da uoči Ivanjdana voda ima posebnu moć očišćenja od nečistih sila, te su se ljudi u blizini reka i jezera obredno kupali, a uveče palili vatre, kod nas poznate kao ivanjski kresovi, pri čemu su ih preskakali momci, devojke i mlade žene, verujući da ih ta obredna vatra pročišćuje. Osim toga, devojke su brale cveće, ivanjsko ako ga je imalo, i od njega pravile vence. U nekim krajevima venci su puštani da plove rekom, negde su se devojke njima kitile i nosile ih kući, uz upaljene lile, za zdravlje ukućana i stoke. Ivanjski kresovi su trajali do jutra i bila su prava veselja uz pesme i igre. U Srbiji se taj dan smatrao najviše devojačkim praznikom. U mestima gde nije bilo reka, palile su se samo vatre,  kresovi, najčešće na vhovima brda i obavljao običaj preskakanja vatre, pletenja venaca i kićenja devojaka. U Rusiji, Belorusiji i Ukrajini ovaj ivanjdanski običaj je živ i popularan i danas. Prave se i festivali uoči Ivana Kupala. Tako se i u Hrvatskoj priređuju ivanjski kresovi u vidu festivala. Običaj je skoro istovetan na celom slovenskom prostoru.

I upravo u vezi sa obredom ivanjskih kresova, prvi put nailazimo na imenicu IVANjICA, u obrednoj pesmi iz zbirke Miloša Milojevića (Miloš S. Milojević, Srbske obredne pesme, knjiga prva, Beograd, 1869). Navešćemo pesmu u celosti i videti kakvo značenje u njoj ima reč IVANjICA.

 

                     „Ivanjica lan sejala.

                       Ivanjica koledica,

                       Mila snaha tog Kupala.

                       Lan sejala i obrala.

                       Na Spasovdan posijala,

                       Na Vidovdan vidila ga,

                       Na Vidovdan i obrala,

                       I obrala i topila,

                       I topila potopila.

                       Osušila, očupala

                       Na ivanjaku krasnu večer.

                       Grebenala i kuvala,

                       Oprela ga i snovala,

                       Osnovala i navila,

                       I uvela u te nite,

                       I otkala na razboja,

                       Izatkala, izbelila

                       Na ivanjske te večeri,

                       I obukla na Ivana,

                       Na Ivana mlada bora,

                       Mlada bora, Koled bora,

                       Mila sina Kupalova,

                       A Kupala umrloga,

                       Obilija mila bora.

                       Pa je nosi do Badnjaka

                       I Božića Svarožića,

                       Tog Božića mlada bora,

                       Svarožića mila sina.

                       Ivanjica paunica!

                       Vencima se nakitila

                       Od ivanjska rujna cveta

                       I petranjska plavetnoga.

                       U kolu je podskakala,

                       Preko vatre preskakala,

                       Suhe lile pripalila,

                       Da nam stoka bude zdrava,

                       Ta goveda i te ovce,

                       Ti jarići i jaganjci,

                       Doratasti velji konji,

                       Štono nose te junake,

                       Mile borce Triglav bora,

                       Triglav bora, te Troice,

                       Višnjeg boga Stvoritelja,

                       Jakog Žive rušitelja

                       I Branjanja branitelja.

 

Pesma svedoči o prisustvu starih božanstava uz hrišćanske praznike. Imenicom BOR se u narodnim pesmama često zamenjuje imenica BOG. I, eto, i kod Srba se pojavljuje bog Kupalo kao kod istočnih slovena. Tu je i bog Triglav, Koledo, Božić, Svarožić, kao mladi sin boga Svaroga. Sveta trojica je izjednačena sa Triglavom. Sve je to bilo narodno poimanje hrišćanske vere. Pesme iz Milojevićeve zbirke su sasvim sigurno veoma stare iako su ih znali ljudi 19. veka.

 

Imenicom IVANjICA imenuje se UČESNICA IVANjSKOG obreda. To je sasvim jasno iz navedenih stihova. Pesma je posvećena mladoj ženi, nevesti, za koju se kaže da je snaha Kupalova. Najveći deo pesme govori o njenoj vrednoći i trudu, od sejanja lana, preko tkanja, krojenja i šivenja odeće pa do oblačenja za ivanjdanski obred. Reči „i obukla na Ivana, na Ivana mlada bora“ znače da ih je ona obukla na Ivanjdan. Iz pesme se jasno vidi da je posvećena Ivanjdanu, odnosno obredu uoči Ivanjdana i sigurno se pevala u ivanjskoj noći. Nastala je u stočarskom kraju, a ne znamo gde je zapisana. Za nas je najbitnija činjenica da se učesnice ivanjdanskih kresova nazivaju IVANjICAMA. Tako se i mesto na kome se obavljao ivanjski obred  moglo zvati IVANjICA ili IVANjE. Po tim mestima ponela su imena neka sela i grad IVANjICA. Reka Moravica i polje pored nje bili su voma pogodni za jedan ovakav običaj i bilo bi čudo da nekad davno nije obavljan upravo na mestu gde je u 19. veku nastao grad Ivanjica. Dakle, staro ime jedne poljane pored Moravice, gde se nekad davno okupljao narod uoči Ivanjdana, zapamćeno je  kao Ivanjica, gde je prvo nastalo manje naselje, a potom na tom mestu izgrađen grad, koji je nasledio ime prethodnog naselja. Drugačijeg objašnjenja nema ni za toponim IVANjICA u Srbiji, ni za onaj u BiH, a ni za toponime IVANjE. Naravno, nisu sva ivanjska obredna mesta ponela ova imena, ali nekoliko njih jeste.

Napomena: Na internetu, na stranici Vikipedija, neko od Ivanjičana je upisao da se Ivanjica prvi put pominje 1.505. godine u knjizi zaduženja u Dubrovačkom arhivu. Daleko je ova Ivanjica na Moravici od Dubrovnika, te nikako u to tursko vreme zaduženik nije mogao biti iz nje. U Dubrovačkom arhivu se pominje druga Ivanjica, ona udaljena 8 kilometara od Dubrovnika. Znači, taj pomen Ivanjice ne odnosi se na grad Ivanjicu u Zapadnoj Srbiji, već na selo Ivanjicu u blizini Dubrovnika.

Osim ove greške, u istom tekstu se kaže da je Ivanjica dobila ime po njivama! To je izmišljeno i sasvim besmisleno, a niko od Ivanjičana nikad tako nešto nije pomenuo”, zaključuje Slovenka Marić.

Ovome dodajmo i činjenicu da je prvi pisani podatak o Ivanjici otkriven u turskom državnom arhivu prošle godine, gde se u popisu iz 1708. Ivanjica navodi kao mahala Junuz-pašine varoši.

korišćene fotografije portala  ukrinform.net