Školovanje u Ivanjici nekada i sada: Od magareće klupe do demokratije

Odnos učenika i nastavnika pedesetih godina prošlog veka i te kako se razlikovao od današnjeg. U ta davna vremena autoritet prosvetara bio je na visokom nivou a đaci su bili manji od „makvog zrna“ u dnosu na učitelje. Danas je u školama neka čudna demokratija gde su đaci i učitelji u svemu ravnopravni. Taj odnos u periodu do šezdesetih godina prošlog veka bio je neprihvatljiv pa se s toga mnogi danas pitaju da li je vaspitni način rada iz tog vremena davao mnogo bolji efekat na čitavo društvo

Za đake su tada važila izuzetno stroga pravila. Tako, na primer,  posle dvadeset časova đak se mogao videti na ulici samo u pratnji roditelja. Onaj učenik koji bi prekršio pravilo dobio bi strog ukor. U to vreme đaci nižih razreda umesto sveski imali su tablice. Sa jedne strane bile su linije za pisanje slova a sa druge kocke za računanje. Na okviru tablice bio je zakačen sunđer koji je služio za brisanje. Najveći problem đacima stvarala je kiša jer bi pri polasku u školu odlagali table sa domaćim na poljanu gde su se igrali a neočekivani pljusak saprao bi sve što su napisali.

Tih pedesetih godina prošlog veka ivanjička škola imala je izuzetno strogog direktora, Ugrena Ćurčića. Bio je nemilosrdan prema đačkim nestašlucima pa su ga se učenici izuzetno plašili. Kada bi ga sreli na ulici prelazili bi na drugu stranu ili se krili u nekom haustoru bez obzira što ništa nisu skrivili. E taj strogi direktor uveo je i jednu vojničku disciplinu u školu. Naime po naredbi đaci su morali biti u školskom dvorištu pola sata pre početka nastave. Tada bi svaki učitelj postrojio svoj razred i počeo bi čas gimnastike. Radile su se vežbe razgibavanja. Na početku smotre, kada bi direktor komandovao mirno, nike nije sme ni prst pomeriti. Onaj ko bi se u tom trenutku počešao ili pomerio morao je da nauči lekciju. Nestašnim učenicima kazna je bila da se u svim odeljenjima pročita naredba u kojoj se spominje ukor i njihova imena.

U to vreme u učionicama su bile skamije, odnosno klupe u kojima je sedelo više učenika, dok danas svako dete ima stolicu. U uglu učionice bila bi izdvojena jedna posebna klupa koja se zvala „magareća klupa“.To je klupa u kojoj bi po kazni za nestašluk sedeo ukoreni đak. Kasnije kao kazna uvedeno je da nemirni učenik ceo čas provede u ćošku učionice. Sedenje u nepopularnoj  ‘’magarećoj klupi’’ najviše je boleo „kažnjene“ jer bi ih na odmoru drugari zadirkivali i obraćali im se sa: magarence.

Svaki nastavnik imao je svoj način kažnjavanja. Tako na primer nastavnik matematike, Desimir Ranđić ispod svog sakoa nosio je prsluk a u malom džepu bio je savijen prut od vinove loze. I kada bi neko od đaka na času uradio nešto pogrešno nastavnik Ranđo bi reagovao.  a druge strane profesor Novak Arsenin imao je običaj da na nemirnog đaka reaguje privescima i ključem. Umelo je dobro da zaboli učenika ali se niko nije žalio kada dođe kući jer su roditelji podržavali način vaspitanja u školama.

U učionicam su bile pletene korpe za otpatke i vragolastim đaci imali su običaj da otškrinu vrata i odozgo postave korpu. Kada bi neko otvorio vrata korpa bi mu pala na glavu. Tako se jednog dana pojavio sekretar škole, Vladeta Arsenijević i umesto da korpa padne na glavu nekom učeniku našla se na glavi sekretara škole. Naravno odmah je usledila uzbuna a pošto niko nije hteo da izda druga ceo razred je kažnjen da stoji 45 minuta koliko traje čas. Nastavnici su u to vreme imali katedre na kojima se nalazila mastionica i pernica kojom su upisivali čas. I jednog dana profesorka Nada Ognjanov došla je na čas osmaka i kada je otvorila mastionicu iz nje je iskočio gušter. Vrisak profesorke uzbudio je celu školu i naravno to odeljenje je bilo kažnjeno. I danas, kada se sretnu učenici iz te generacije, evociraju uspomene a posebno su im interesantne priče o nestašlucima kao i kazne koje još uvek pamte.

Sada suu vremena drugačija. Čudna demokratija i ravnopravnost u školama dvela je do toga da nastavnici ne smeju povisti ton na đake. Svako vreme nosi svoje breme. Đaci su danas puno zaštićeniji ali su usled toga i razuzdaniji.

Autor teksta: Raško Nešovanović