Sećanje na dan kada je plakala cela Ivanjica

Tragedija koja je zauvek ostala urezana u sećanju meštana – pogibija fudbalskog bisera Zorana Stojkovića – Grnčara

Tog junskog dana 1981. godine, Ivanjicu je zadesila velika tragedija. Radeći na izgradnji Doma kulture, kao radnik „Graditelja“, od strujnog udara poginuo je tada 23-godišnji Zoran Stojković – Grnčar.

Mlađani Zoran, koji je nadimak Grnčar dobio po ocu, poznatom grnčaru, bio je bez sumnje jedan od najvećih fudbalskih talenata rođenih u Ivanjici. Pored izuzetnog fudbalskog umeća, posedovao je i sjajne ljudske osobine. Bio je omiljen u celom gradu, a svi su mu predviđali blistavu karijeru.

Sa samo 16 godina debitovao je za prvi tim Javora i već tada stekao simpatije ljubitelja fudbala u našem gradu. Njegov talenat i sjajne igre nisu ostali nezapaženi, pa su usledili brojni pozivi drugih klubova da pređe u njihove redove. Najuporniji su bili ljudi iz čačanskog Borca, ali Grle, kako su ga svi zvali, ni jednog trenutka nije razmišljao da napusti rodnu Ivanjicu.

Od malih nogu fudbalska lopta bila mu je najomiljenija igračka, i ta ljubav odvela ga je na stadion Javora. Prošao je sve mlađe selekcije i u svakom uzrastu ostavio dubok trag. Sjajna tehnika, eksplozivnost i golgetersko umeće bile su njegove glavne odlike.

Vest o njegovoj pogibiji te 1981. godine potresla je sve Ivanjičane. Ljudi su ulicama išli sa suzama u očima i u neverici da je Ivanjica ostala bez divnog momka i fudbalskog bisera.

– Bili smo toliko prisni da smo se zarekli da ćemo jedan drugom biti kumovi kada se neko od nas bude ženio – kroz suze priča njegov klupski drug Slaviša Nešović. – Takvog druga, takvu gromadu od čoveka, Ivanjica nikada nije imala.

Uskoro će se obeležiti 44 godine od Zoranove pogibije, a tada će njegovi najbolji prijatelji posetiti njegov grob i suzama zaliti sećanje na nezaboravnog prijatelja.

Možda je to prilika da se i u klubu u kome je Zoran ponikao sete da, bar organizovanjem turnira mlađih selekcija, osveže sećanje na ovu nezaboravnu fudbalsku i ljudsku veličinu.

Autor teksta: Raško Nešovanović